Златар, од кромпира до кртоле

Док домаћи трговци увозе јефтинији кромпир из Белорусије, Пољске и Украјине, како би надоместили несташице изазване сушом и умањеним приносима, чувени златарски кромпир још чека купце или их проналази на тржишту Црне Горе. Тако домаћи производ врхунског квалитета бива замењен оним који, попут белоруског, не испуњава стандарде Европске уније, а наши произвођачи - суочени са несигурним пласманом једва опстају.

Златиборски округ производио је четвртину, и то најквалитетнијег кромпира потребног Србији. И у години екстремне суше, планинска кромпиришта нису изневерила.

Ипак, ни то није обезбедило очекивани приход, јер је увоз почео и пре него што је откупљен домаћи кромпир. Накупци су, по правилу зарадили највише, а наши повртари још једном су остали усамљени пред изазовима српске аграрне политике.

Обрен Шапоњић из села Комарани каже да ће произвођача бити све мање и мање, а можда и никако. "Мене би задовољила и цена од 20 или 25 динара само да не мислим да ли ћу га бацити или продати", каже Шапоњић.

Део златарског кромпира, ако не до домаћег, пут је нашао до црногорског тржишта. Србија је, иначе, тек после вишегодишњих контрола, добила могућност извоза кромпира и у земље Европске уније, али док се нешто не промени, не можемо произвести довољно ни за себе.

Стручњаци излаз виде у задругарству и примени агротехничких мера.

Стручни сарадник за заштиту биља у Ужицу Миленко Гавриловић каже да је добро да произвођача килограм кромпира који производе на парцели кошта 10 или 12 динара.

"Тако при цени од 20 динара то лепо може да се уклопи у ту калкулацију, а у оваквој години при цени од 35 динара још и боље", каже Гавриловић.  

Велики подстицај биле би и субвенције, али не по хектару, већ према тони произведене робе.

"Више узимају људи који имају земљиште, ништа не раде него што ми  радимо. Најбоље је по килограму па коме се сведело, не свидело и онда ћемо доћи до производње", каже  Бранко Гујаничић из села Акмачићи.

У сусрет потпуном укидању царина на увоз хране, домаћи произвођачи немају много избора, осим да максимално рационализују своје трошкове и искористе природне погодности, које обезбеђују завидан квалитет рода.

Овде се, ипак, ни то није показало довољним, па је питање да ли ће наш кромпир уопште опстати пред налетом увозног, а наши повртари издржати тржишну утакмицу, у коју улазе готово неспремни и без икакве подршке.