Живот на десет квадрата

Кућу у којој Слободанка као подстанар са децом живи последњих шест година лако је пронаћи. Плава цирада на тераси штити од ветра и радозналих погледа заклањајући улаз у десетак квадрата једне једине собе која је њој и деци све.

"Мени нико не долази, јер немамо где да се играмо. Много је мали простор. Ако ми дође више другара ја немам где са њима да седнем", каже једанаестогодишња Невена Томић.

У соби је само једна столица, јер за више места нема, па домаће задатке за столом пише онај ко из школе први стигне. Иако је све на дохват руке, тешко је направити реда и у тескоби се снаћи. 

Слободанка са ћеркама спава у двоседу, а син Немања, петнаестогодишњак, у фотељи на расклапање. Купатила нема па је најтеже обезбедити услове за одржавање личне хигијене.

"Док се син купа , нас три одемо у комшилук, а кад њих две треба да се купају, њега пошаљемо из куће", каже Слободанка.

Живот у дванаест квадрата, купање над лавором и грејање воде на дотрајалом "смедеревцу" суморна су свакодневица малишана који сањају неке лепше снове.

"Ја бих хтела да имам своју собу, свој кревет и свој сто радни за учење и свој ормарић, да могу да оставим одећу", каже седмогодишња Анастасија Перић.

Због инфаркта који је прележала и оштећене кичме Слободанка до посла тешко долази, па јој подршка комшија и сваки позив у надницу много значе.

"Идем да радим, али после то по два-три дана кући одлежим, онда ми деца помажу. Кичма ми не дозвољава да радим више, кочим се, срце ми се замара. Захвална сам кад ме неко позове и разуме да ја не могу брзо да одрадим посао, али мало их је који то хоће", каже Слободанка. 

Комшиница Мила Миленковић, учитељица у пензији, каже да су деца веома добра, да су и добри ђаци и лепо васпитани.

"Они хоће сваког да послушају. Мајка им је вредна и води рачуна о деци. Брине да су увек чиста. Све што може да им пружи она им пружи. То је најважније да се она о њима брине", додаје она. 

Иако редовно добијају социјалну помоћ и оброке у народној кухињи, решења за адекватан смештај још увек нема.

Иванка Миленковић, руководилац Центра за социјални рад у Варварину, каже да су они упознати са ситуацијом, али да, нажалост, немају ниједан стамбени објекат који би могли да им дају на коришћење.

"Апелујемо од стране Центра за социјални рад на све људе добре воље да својим прилозима помогну да се проблем ове породице реши", каже она.

Председник општине Варварин Зоран Миленковић каже да ће отворити рачун на који може да се уплати помоћ.

"Видећемо да и средствима из буџета Општине помогнемо да се обезбеде довољна средства да они добију кров над главом, било у Варварину или неком од околних места", каже Миленковић.

Из буџета Општине Варварин годишње се за разна социјална давања издвоји 30 милиона динара, што није довољно, јер број социјално угрожених породица из године у годину расте.