СНВ саосећа са свим жртвама рата

СНВ указује да у хрватској јавности, у иступима представника државе и друштва, ни након 20 година нема спомена на историјско страдање хрватских држављана српске националности, као ни исказа моралне и истинске правне одговорности за злочине који су почињени током и након "Олује", преноси Танјуг.

Како је истакнуто у саопштењу које потписује предедник Милорад Пуповац, СНВ саосећа са свима који су остали без својих најближих, без здравља, својих домова, завичаја и свега што су генерацијама и вековима стицали, посебно са онима који су провели године у прогонству или су још прогнани.

"Већина наших суграђана због начина обележавања 'Олује' и доминатне политике сећања, нема свест о томе да је током 'Олује' избегло 230.000 хрватских држављана српске националности, без могућности и права да сами одлуче о томе где ће живети и у који ће се уставно-правни поредак интегрисати и да је побијено на стотине оних који су остали, а махом су били стари и немоћни", подсећа СНВ.

Како додаје, већина такође нема знања да је запаљено на стотине насеља и градова, изван и без икаквих борби и да је оптужено хиљаде Срба као одговорних за ратне злочине, а да је сва имовина избеглих проглашена државном имовином и дељена онима које је држава насељавала у склопу програма етнички хомогене, чисте државе, те да је њихов повратак отежаван насилним, правним и политичким средствима.

"Како године протичу све се више стиче утисак да се ослобађајућа пресуда двојици генерала пред судом у Хагу тумачи као 'правосудна Олуја' након које су и држава и друштво разрешене и очишћене од моралне и законске обавезе да се са несумњивим и вишеструким злочинима суоче, а потом и да их санкционишу", стоји у саопштењу СНВ-а.

Уместо тога, додају, представници политичких и друштвених елита се међусобно такмиче и при томе сукобљавају око тога чије је славље аутентичније, а развија се и нетолеранција и анти-мањинска атмосфера према припадницима мањинских народа, посебно према припадницима српског народа.

Након две деценије од војно-полицијске акције "Олуја", пре које међу најутицајнијима очито није било довољно оних који су били спремни да пруже прилику крајишком становништву да одлучи о себи, да направи избор, СНВ сведочи и о проширивању и продубљивању јаза у државним политикама сећања на простору бивше Југославије, посебно између Хрватске и Србије.

СНВ позива представнике Хрватске и Србије да учине све да се то не догађа, јер "као ни од рата, тако ни од тога користи неће бити ни за једно друштво, ни за један народ" и нема истинског мира без суочавања с одговорношћу за почињене злочине.