Зашто грађани подмићују, а не пријављују?

Стручњаци кажу да узбуњивачи нису потпуно заштићени, али и да проблем није само у правном оквиру. Ситна корупција у Србији има своју дугу историју.

За две трећине грађана Србије подмићивање је потпуно нормално и релативно јефтино, показало је истраживање Београдског центра за безбедносну политику – нпр. за саобраћајца је довољно 2.000 динара.

"Поред полиције, која је на петом месту, ту су тржишна инспекција, здравство, судство. Два органа која би требало да се боре против корупције, судство и полиција, имају перцепцију код грађана да су корумпирани", каже Саша Ђорђевић из Београдског центра за безбедносну политику.

А управо би судови у овом зачараном кругу требало да штите оне који корупцију пријаве. Један од најважнијих антикорупцијских закона – Закон о заштити узбуњивача предвиђа да онај ко пријави корупцију или другу неправилност, због пријаве не трпи одмазду. Али, то не значи да је узбуњивач потпуно заштићен.

"Уколико дође до отказа, наравно да послодавац не може да наведе као разлог што је запослени пријавио неправилност, али је поента у томе да се обезбеди да послодавац не наведе други, фиктивни разлог", каже Немања Ненадић из "Транспарентности Србија".

Стручњаци, ипак, кажу да још треба прописати казне за оне који крше права узбуњивача. Закон, такође, не обухвата оне који су корупцију већ пријављивали и због тога били оштећени.

Зашто се за корупцију у Србији никада не пали црвено светло? Да ли је реч само о недостатку правних механизама, или можда о томе што подмићивање зовемо чашћавањем? Неки би рекли да је микрокорупција у Србији културни образац.

Тачније, образац културе неформалности који подарзумева прескакање институција, објашњава социолог Слободан Цвејић.

"Још из времена турске владавине, због неефикасне бирократије и неефикасне државе постојао је такав тренд, није се држава довољно изградила ни између два рата, а после Другог светског рата имали смо режим који је имао јаче институције и законе, али је био ригидан", наводи Цвејић.

Због таквог система, било би важно да појединци разумеју да се мито не исплати. Што сада није случај.

"Рецимо, потплаћивање саобраћајног полицајца да бих да могао да возим 150 и улудо изгубим главу није добро решење ни за мене лично", наводи Цвејић.

Да мито није решење, грађане треба да увере и институције. Исте оне које грађани виде као подложне корупцији.