Изгубљени у свемиру

Људи су углавном ирационална бића. Економска мисао је ово давно прихватила као истинито у свим крајичцима екумене. Чак и када претресемо и одмеримо све виталне чињенице, наше понашање се и даље не равна према максималној користи. Окидач наших одлука приликом куповине ређе је насушна потреба, а много чешће несувисла жеља. Ми не купујемо оно што нам је неопходно него оно што светли и пишти. И оно што је ново. Увек ново.

Најкраћа посета салону аутомобила открива у целости фатум људске лакомислености. Већина интересената, приликом инспекције кола, задубљује се у игру дугмићима и ручкама. Још када чују звонки удар приликом затварања возачевих врата и осете умилни отпор папучице за гас под ђоном, посао је малтене већ склопљен. Бихевиористи иду тако далеко да тврде да би произвођачи кола имали већу корист када би више инвестирали у „справице" и додатну опрему, уместо што се замлаћују невидљивим перформансама мотора или безбедносним карактеристикама возила.

Од свих гласова у нашој глави ми не слушамо онај најразборитији и најразговетнији, него онај најгласнији. И то је у реду. Или је барем свима нама блиско, па самим тим и разумљиво. Али није разумљиво да исто толико слуђени, заблудама запоседнути, умеју да буду и фудбалски клубови.

Просто је задивљујуће колико су неметодичне и површне некада процене квалитета фудбалера које претходе њиховом заклињању на верност и сликању у дресу, са развученим шалом и развученим осмехом.

За почетак, само ретки клубови имају довољно префриганости да апстрахују играча из миљеа у којем се налази. Тако се играчи, објективно изједначеног талента али из земаља битно различите фудбалске или неке друге репутације, другачије вреднују.

Легло из кога долази и у коме је стасао фудбалер, његов родослов, одређује добрим делом његов статус на тржишту. Монденске земље, разуме се, имају предност. Нигеријац је зато тактички зрелији од играча из Буркине Фасо, чак и онда када није. Зато је Уругвајац бржи од Боливијца, чак и онда, можда и посебно онда, када није.

Играч увек лепше изгледа када га гледате из удобног седишта на неком модерном стадиону у развијенијем делу Европе, него на стешњеном објекту поломљених столица, које уопште видите јер нема других навијача који би вам заклонили поглед. Путање вертикалног напредовања много су проходније за фудбалера из западне европске половине, него за оног који долази из Бугарске, Румуније или, наравно, Србије. Умеће са тим најчешће нема никакве везе.

Није без утицаја ни културолошка присност, која може бити практична касније, али је као критеријум оцењивања фудбалера ништавна.

Енглески клубови радије ангажују играче из Шкотске, Велса, Ирске, па чак и Скандинавије, пошто говоре језик и лако се интегришу. Колонијална прошлост и језик објашњавају силне трансфере играча из Марока, Алжира и Туниса у француске тимове. Бундеслига је пуна играча из Швајцарске и Аустрије, али и Пољске или Чешке.

Највећи клубови имају механизме да избегну ове клопке, али то не значи да су безбедни. Њих неизоставно за чланак ухвати кљусе рутине. Они не успевају да побегну од неког, само свог колоплета навика, које су се временом претвориле у инстинкт.

Па тако сваки, махом летњи прелазни рок, има неке своје редовности. Челси ће довести неколико младих играча и одмах их проследити на позајмицу. Јувентус ће започети немилосрдну кампању ангажовања што већег броја италијанских талената, од којих већина никада неће заиграти за клуб. Милан ће довести хрпу остарелих или превазиђених звезда, спутан финансијама и још увек уверен у учинковитост свог Миланлаба, истог оног због ког је Паоло Малдини играо као дечачић и када је имао 74 године (добро, 40).

Али најпредвидљивији од свих увек је Реал Мадрид. "Лос Бланкоси" ће, сваке четири године, довести звезду Светског првенства – најчешће је то „она" звезда. Почело је 2002. године са доласком Роналда. Зидан је освојио Златну лопту на Мундијалу у Немачкој, али он је напуштао фудбал и наравно Мадрид. Шта је Реал урадио? Довео је другог најбољег фудбалера на том шампионату, Фабија Канавара. У Јужној Африци су ствари биле компликованије, јер је шампион била Шпанија, али су најбољи играчи углавном играли у Барселони. Реал није могао да се задовољи довођењем Жоана Капдевиле. Тако су у Мадрид дошли Месут Озил и Сами Кедира, фудбалери националног тима који је био други најупечатљивији на турниру. Ове године Реал је уграбио Тонија Кроса и Хамеса Родригеса – најкориснијег играча најбоље екипе и првог стрелца Светског првенства.

Фудбалски клубови нису ординарна предузећа, у том смислу да им основни циљ није остваривање профита. Али као и сви други и они своју предност на тржишту могу да базирају или на средствима за производњу или на знању. Ствар је врло елементарна. Финансијски моћнија привредна предузећа долазе до супериорнијих средстава за производњу. Тако и фудбалски клубови са заобљенијим џеповима имају приступ квалитетнијим ресурсима, односно играчима. Ови други, и бројнији, принуђени су да се баве фриволностима какве су развој талената, иновације у тренажном процесу, тактичке лукавштине...

У првој скупини, као алфа мужјак, горила са сребрним леђима у бестијаријуму фудбала, налази се Реал Мадрид. И тамо је јако дуго.

Сантијаго Бернабеу је постао председник "Лос Меренгеса" 1943. године. Некадашњи Франков војник је други најуспешнији клуб у Мадриду учинио најдоминантнијим у Шпанији и Европи, а то је урадио улагањима каква фудбал раније није видео.

У Мадрид су дошли Алфредо Ди Стефано, Ференц Пушкаш, Рејмон Копа, Ектор Риал и Франсиско Пако Хенто. Првих пет издања Купа европских шампиона освојио је управо Реал, а шлаг на овој делукс торти било је финале 1960. године. Пред више од 120.000 људи на Хемпден Парку, Реал је савладао Ајнтрахт из Франкфурта резултатом 7:3.

Начин на који је Алфредо Ди Стефано, играч око кога се све вртело и који је све вртео, стигао у Мадрид, показује колико је шашав фудбал био у младости. Да није био, питање је у какав би клуб Реал израстао.

Ди Стефано је крајем четрдесетих година напустио Аргентину и Ривер Плејт због штрајка фудбалера. Пребегао је у Боготу у екипу Миљонариос. Пошто се Колумбија отргла надлежности Фифе, клуб није морао да плаћа обештећење. Стога је био врло дарежљив када су у питању давања фудбалерима. Четири године касније Миљонариос је био на европској турнеји, а Аргентинац, који је већ сакупио мечеве и у селекцији земље која га је удомила, одушевио је све који су га гледали. Реал је одмах послао емисаре у намери да га доведе. Исто је урадила и Барселона.

Мадриђани су постигли договор са колумбијским тимом, али су их Каталонци заобишли тако што су преговарали са Ривер Плејтом, клубом који је и даље имао његову званичну регистрацију и који је његов прелазак у Миљонариос сматрао нелегалним.

На крају, Ди Стефано је потписао за Барселону. Међутим, шпанска фудбалска федерација одбила је да призна трансфер и донела је соломонски декрет по коме је требало да два клуба деле фудбалера, тако што ће Ди Стефано наизменично играти сезону за једне, па за друге.

Први гриз добили су Мадриђани, што се и данас у Барселони сматра уротом политичког режима против њих. „Дон Алфредо" је индолентно почео прву сезону у Шпанији, што је нагнало Барсу да га се одрекне. Ово је омашка за коју не могу да окриве Франка.

Наредне деценије донеле су један кроткији Реал Мадрид, или барем Реал Мадрид вођен једном много смернијом клупском политиком. Тек ће долазак новог лучоноше, у закључној години прошлог века, учинити Реал поново дречаво упадљивим на тржишту.

Флорентино Перес није, узмите то како желите, човек из фудбала. Био је политичар, а председава бордом једне од највећих грађевинских компанија у Шпанији и Европи. Дакле, он је вешт у две ствари – да испровоцира људе да гласају за њега, као и да акумулира новац. У Реалу је нашао место где то може да ради симултано.

Перес је победио на изборима иако му је противкандидат био Лоренсо Санс, под којим је Реал освојио две Лиге шампиона у три године. Једно од његових предизборних обећања – главних предизборних обећања – било је довођење Луиса Фига. Португалац је заиста стигао из Барселоне у Мадрид, а наредна два лета дочекао је Зинедина Зидана и Роналда.

На крају је дошао господин Фудбал лично, Дејвид Бекам. Пола човек, пола бренд, са церемонијалним покретима и гласом средњовековног барда, Енглез није ни могао да оде у неки други клуб.

Перес се повукао 2006. године, али се вратио у клуб три године касније. Обрисао је прашину, подмазао зупчанике и поново је покренуо стари карусел.

Одмах је довео Каку из Милана, а онда и Кристијана Роналда, који тада још увек није био најбољи фудбалер планете, већ само киптећи вулкан мачизма решен да то постане. Други збор Галактикоса још чине Гарет Бејл, Карим Бензема, уз већ спомињане Кроса и Родригеса.

Између наступа у финалу Лиге шампиона 2000. и 2002. године, стартна постава Реала скоро је утростручила своју вредност (са 80 на 250 милиона долара). Тим који је почео финале у којем је освојена "Ла Десима" вредео је скоро 500 милиона долара. Два и по месеца касније тим који је играо са Севиљом у Суперкупу Европе имао је тржишну вредност од око 620 милиона долара.

За самог Флорентина Переса куповина фудбалске звезде је ствар личног престижа. Мој фудбалер, моја кола, моја кућа, пони за моју кћерку, моја трица и, како заборавити, моја кучина.

Али није то само тантрум помахниталог моћника са необичним фетишом или проблемом са зависношћу. То су дела човека који је препознао и онда упрегао комерцијалну вредност фудбала, што је само таутолошки начин да се овај спорт опише као шоубизнис подружница нафтне или неке друге индустрије.

Сви ови трансфери имали су ефекат какав и желите да има квалитетна реклама. Људи су обратили пажњу. А људи имају новац.

Захваљујући свему Реал Мадрид је постао најбогатији клуб на свету, а на тој позицији опстаје већ девету годину узастопно. Ове године клуб је објавио приход од 770 милиона долара. Ово је, има ли уопште потребе наглашавати, највећи забележени приход једне професионалне спортске екипе.

Али постоји несагласје резултата са финансијским бројкама, због којих је спортски сектор Реал Мадрида дуго личио на лик из цртаћа кога у стопу прати тамни облачић и обасипа кишом и муњама по слободној вољи, док свуда около сија сунце.

Последњих десет година, са освојених шест трофеја, најмање су успешан период мадридског Реала још од Другог светског рата. Између 2004. и 2010. године – ова статистика постаје невероватнија што дуже размишљате о њој – Реал није победио ни у једном нокаут двомечу у Лиги шампиона. Реал је био првак Шпаније само једном у последњих шест година.

И таман када су погодили, када су освојили Лигу шампиона, Перес је направио глупост. И ово му није први пут.

Флорентино Перес је маркетиншки геније. Не постоји други начин да се то каже. Али фудбал, сама игра, њега буни. Његова тиха промицања он не успева да докучи.

Краљев гамбит

Карл Маркс је рекао да се историја понавља, прво као трагедија, а затим као фарса (он, јасно, није говорио о фудбалу, али као да јесте). Трагедија за мадридски Реал се догодила када је 2003. године продат Клод Макелеле. Фудбалер рођен у Киншаси помогао је свом клубу да освоји две титуле у Шпанији и једну у Лиги шампиона. Када је затражио повишицу, и то ону која би га подигла на половину Зиданових примања, Перес га је одбио и овај је убрзо отишао у Челси.

"Млади играчи ће доћи и они ће учинити да брзо заборавимо Макелелеа", рекао је збркани Перес. Макелеле, наравно, није заборављен.

Концепт "Лос Галактикоса", чији је Перес отац, кум и бабица, у почетку је био познат као политика Zidanes y Pavones. Намера је била да сваку суперзвезду која дође у клуб испрати млади играч створен у академији.

Некада је то и можда могло тако. Током осамдесетих, Movida Madrileña је прекрајала постфранковско бунило у Шпанији. Својим изразима слободе и креативности овај свепрожимајући покрет је потпомогао увек нелагодан и замуцкујући долазак демократије у једну земљу. Музика, уметност, филм... фудбал, беху одједном другачији.

La Quinta del Buitre је био тим Реала који је био обележен својим временом. Био је то и тим који је обележио своје време. Пет пута заредом били су шампиони. Први су тим који је постигао више од 100 голова у сезони (107). У овој екипи су играли и Уго Санчес и Хорхе Валдано, али је Лешинар (Buitre) из назива био Емилио Бутрагењо. Он, уз још четворицу фудбалера - Мартин Васкес, Мигел Пардеса, Мичел, Маноло Санчис - чинили су његову основу и срж. Сви су стигли из школе Реал Мадрида.

Таквих касније једноставно није било. Икер Касиљас је поникао у клубу и постао важан чинилац првог тима. Слично важи и за Алвара Арбелоу. Између њих, међутим, ниједан (још једном, ниједан) играч из "кантере" није успео да се оствари у најјачој екипи. Франсиско Павон, онај из назива Флорентиновог модела клупског функционисања, никада није испунио очекивања и после Реала је имао релативно просечну каријеру у Сарагоси и француском Арлу.

Разлог због кога није било потребних играча не треба тражити у недостатку твари од које су се они могли направити. Самјуел Ето, Естебан Камбијасо, Хуан Мата, Алваро Негредо, Хуанфран, Роберто Солдадо и Хави Гарсија су неки од фудбалера који су играли за млађе селекције Реала али, из којег год разлога, нису таленат потврдили у најјачем тиму.

И тако, Макелеле је отишао, сходне замене није било, и у великим утакмицама Реал једноставно није имао некога ко ће освојити лопту и дотурити је његовим звездама.

Овај проблем је био тако уврнут и болан, а опет тако евидентан и познат, да је фудбалска теорија једноставно морала да га дубље испита и каталогизује. Овако је настала Теорема Зидановог окупљања. Она отприлике проповеда да се укупни квалитет једног тима не добија сабирањем индивидуалних својстава сваког од играча, већ њиховим мултипликовањем. Да опишемо то пластичније. Ако један играч има хипотетичку нумеричку вредност седам, а његов саиграч два, њихова збирна вредност није девет већ 14. Због тога је смисленије у саставу, уместо ова два фудбалера, имати двојицу чија је вредност, рецимо, четири. Допринос једног играча у директној је корелацији са доприносом његових саиграча, и зато је неопходно по терену распрострети играче сличних вредности.

Ово нас доводи до најважније ствари у фудбалу, оне коју сви тренери желе а само понеки добију или пронађу. Баланс. Равнотежа. Еквилибриј.

Карло Анчелоти је у својој првој сезони у шпанској престоници три месеца трагао за тим. Уништио је много папира шкрабајући формације, комбинујући, повезујући и раздвајајући. Реал је у том периоду побеђивао само зато што је у просеку имао за по неколико класа боље играче од својих противника, али се његова права немоћ видела у ремију са Виљареалом (2:2), али и у поразима од Атлетика и Барселоне. Навијачи Реала су у том периоду посматрали мечеве свог тима тихи и непомични као фотографије. Мало је било оних који су веровали да ће баш те сезоне њихов тим освојити "Ла Орехону".

Реал је коначно почео да игра онда када је почео да стоји у систему који је изгледао као ванбрачно дете формација 4-3-3 и 4-4-2. Анчелоти је акомодовао Роналда и Бејла на њиховим омиљеним позицијама, што значи да је Португалац играо на левој страни, нешто између крила и шпица. Али играч због кога је ово све функционисало био је Анхел Ди Марија, који је заузео место у везном реду. Ово је иницијално изазвало одређено мешкољење у јавности, јер је Аргентинац погрешно схваћен као превасходно крилни играч. Истина је да је Ди Марија на боку исто као Дејв Грол са гитаром – може да прође, чак уме да буде и атрактивно, али није најоптималнији начин да се искористи таленат. Гролу је место за бубњевима, баш као Ди Марији у центру игралишта. Он је carrilero, и то најбољи у послу. То је био и у Бенфики и као таквог га је Морињо довео у Мадрид.

Одлазио је широко када је Роналдо улазио унутра. Повезивао је напад са везним редом, а везни ред са одбраном. Стајао је савршено уредно у корекцији када је Марсело одлазио високо. Танак као хрт, и подједнако хитар, са само једном али бриљантном ногом и три плућна крила, стизао је сваки пут и да оптерети завршну трећину терена.

Време проведено на боку код њега је створило ону врсту емпатије коју показују и нападачи који савршено центрирају јер знају где сами воле да добију лопту. Ди Марија је одличан када, у фрагменту секунде, треба проценити када понети, а када предати лопту, да ли је додати саиграчу у простор или у ноге, а онда да ли на даљу или на ближу ногу. Због тога је и имао 17 асистенција прошле године, више од иједног играча у Ла Лиги.

El Fideo је био званично најбољи играч финала Лиге шампиона и асистент Бејлу за преломни погодак у продужетку. Ди Марија, да ли је потребно истицати, није никакав one hit wonder и он је играо добар фудбал и пре прошле сезоне. У последње четири сезоне само је Лионел Меси имао више асистенција од њега у Шпанији (57 наспрам 49). Ди Марија је био стрелац у Купу Краља против Барселоне претходне сезоне, али је креирао победнички гол и у финалу Купа Краља 2011. године против истог ривала. Био је један од најупадљивијих играча Светског првенства, играч чија селекција је стигла до финала и онда исто без њега изгубила. Био је стрелац и победоносног гола у финалу Олимпијских игара 2008. године. А разумно је очекивати да најбоље од њега тек предстоји, јер са 26 година он још увек није достигао психофизички врхунац (сматра се да он код фудбалера наступа око 30. године).

Он је играч због чијег довођења би Реал Мадрид померио небо, земљу и шта год је још потребно – само да овај већ није играо код њих. И ето нас код фарсе. Пересов џелат никада не дрема и његова секира увек је оштра. Његова нова жртва, противно свакој фудбалској или чак дарвинистичкој логици, постао је Ди Марија.

Он је био најслабије плаћени офанзивни играч у саставу. Желео је да добије већи новац – новац који је несумњиво зарадио на терену. То је био новац који ће превасходно показати да га у клубу цене и да га истински желе. Фудбалерима је често ово потребно више од било чега другог. Ово је једна од ситуација у којима њихова људскост избија вриштећи на површину. Таленат за овај спорт их је амнестирао од многих бољки, али не и од личних несигурности и потребе за валидацијом које сви делимо.

Реал му јесте понудио нови уговор, али је повећање плате било немогуће видети без оптичких помагала. Била је то понуда коју није могао да не одбије. Реал Мадрид му је јасно поручио да га више не жели.

Ди Марија је био Галактико на терену, али не и у клупској продавници. Зато га је Флорентино продао Манчестер Јунајтеду. Био је то највећи трансфер у историји острвског фудбала и најскупља продаја Реала. У Мадриду су му спочитавали што не продаје довољно дресова, а у Манчестеру су му дали дрес који тамо има регални значај, "седмицу" коју су претходно носили Џорџ Бест, Брајан Робсон, Ерик Кантона, Дејвид Бекам и Кристијано Роналдо.

Карлу Анчелотију је остало да се сналази. Италијан је тада вероватно коначно приметио да се бити тренер Реала не разликује превише од посла жонглера коме стално гурају нове лоптице у руке, сваку мању и клизавију од претходне. Као да на "Бернабеу" постоји нека интерна шала чији циљ јесте да се тренерски посао отежа уместо олакша. Због тога је Реал и променио 12 тренера од 2002. године, више него било која друга екипа у Европи која се може сматрати елитном.

Није се усудио да пренаглашено дотерује систем који је уз доста муке разрадио прошле године, па је покушао само да углави Родригеса у њега. Али не иде. Не штима. Тако је то са формацијама, које заправо говоре многе мање о неком тиму него што се мисли. Оне му дају контуру и уобличују га, али ништа преко тога. Не казују ништа о интеракцијама међу играчима које су заправо кључне. Као празни цртежи из бојанки који добијају смисао тек када се испуне бојом. Такав је однос и играча и формације. Сваки фудбалер у њу угради неки свој смотуљак атрибута и чини је посебном. Не постоје две исте формације на свету.

Реал не може да буде као онај из прошле сезоне јер Хамес Родригес (исто као ни Иско Аларкон или ма ко...) није Анхел Ди Марија, односно сет Родригесових атрибута није идентичан (дакле, не бољи или гори, само не идентичан) сету атрибута који са собом носи Ди Марија.

Овај дискретни силогизам има посебан утицај на један аспект игре, који је изузетно важан, а који је Реал, може се закључити, потпуно занемарио.

Фудбалска екипа, током 90 минута, увек се налази у једном од следећих стања, односно фаза – напад, одбрана, транзиција из одбране у напад и транзиција из напада у одбрану. Ова последња фаза често се превиђа, делом и јер ју је јако тешко приметити или статистички приказати. Она представља одсуство, превенцију контранапада противника услед брзог склапања дефанзивне структуре.

Важност контранапада у модерној игри није потребно превише истицати. У Лиги шампиона је прошле сезоне постигнут 61 гол на овај начин, што је око 23 одсто свих голова из отворене игре. Сам Реал је 13 погодака, што је приближно трећина, постигао баш тако. Али у сезони пре ове постигнуто је 79 голова из контранапада (27 одсто), а у сезони 2005/2006 број голова који су се налазили на крају контранапада имао је удео од 40 одсто у укупном броју голова из отворене игре. Импликација је јасна – елитни тимови постају све бољи у брањењу контри.

Постоје две ефектне методе да се ово чини. Први је пресинг, што је заправо најпроактивнији вид одбране од контранапада. Овај модел играња са собом носи и највећи степен тешкоће, због чега мали број екипа може правилно да га изведе. Реал Мадрид, са Роналдом и Бенземом, који дефанзивне задатке игноришу као звиждуке противничке публике, свакако не може.

Други вид, и једноставнији, јесте затварање онога што Отмар Хицфелд назива „црвеном зоном", односно коридора између дефанзивне и везне линије. Управо овај простор, испред централног дела шеснаестерца, који многи познају и као Зона 14, јесте есенцијалан у фудбалу. Играчи мадридског Атлетика, гоњени гласом Дијега Симеонеа, тај простор контролишу са зелотском преданошћу. Останак једног централног везног фудбалера испред штопера, у сваком тренутку и скоро по сваку цену, углавном је довољан да се ово постигне. Ћаби Алонсо је некако природно преузео ову улогу претходне године. Он је као ледоломац разбијао почетни удар ривала и покривао своје дефанзивце. Али ни он више није ту и сада то може да ради једино у минхенском Бајерну.

Одбрана Реала, коју чине Серхио Рамос, играчи који још увек нису врхунски (Варан, Карвахал) и они који су пропустили своју прилику да то постану (Пепе, Марсело, Коентрао), сада је потпуно изложена. Ово је тим који лопту у просеку држи око 60 одсто времена ове сезоне и као такав је врло подложан опасностима од контри. Више нема ко да попуни булеваре који настају између линија тима. Модрић и Крос су импресивни играчи, али ниједан није везиста који може да господари „црвеном зоном" на начин на који је то његовом тиму потребно.

Анхел Ди Марија, тактички дисциплинован, свестан простора као да осећа вибрације у тлу и досадан као свраб када јури лопту или играча, био би идеалан. У финалу Лиге шампиона, у коме није било Ћабија Алонса, а које је Сами Кедира провео посматрајући снебивљиво игру око себе, то је и показао.

Постаје све јасније, дакле, посебно на континенталном нивоу, да оно што раздваја најбоље екипе од осталих није више толико контранапад, већ контра-контранапад. Спречити јуриш противника је круцијално у утакмицама највише инстанце, а Реал Мадрид једноставно нема оруђе за то. Продао га је јер није довољно светлело и пиштало.

Постоје утакмице које, ако сте Реал Мадрид, играте можда седам или осам пута у сезони, а које нису као остале утакмице. То су мукотрпне афере бујања и узмицања, у којима сваки пас, сваки комадић простора мора да се заради у судару гигантских тела и пулсирајућих вена. То су утакмице у којима се освајају титуле. У једној таквој, у Лисабону, Реал је стигао до десете титуле првака Европе. Да се то финале одигра данас, Реал врло вероватно не би победио. Реал је ове сезоне стигао да одигра само једну сличну утакмицу, са Атлетиком код куће у Примери – и изгубио је. Наравно, градски супарник га је савладао и у шпанском Суперкупу.

Уколико Карло Анчелоти поново не споји неспојиво и не измисли неизмисливо, изгубиће и већину наредних таквих утакмицa које долазе. Светлуцави Реал, са златним фелнама и пламеновима на хауби, заглавиће се у блату и почеће да шлајфује.

Схватиће, можда тада, онај који седи високо у ложи на стадиону који носи име по човеку који је био осион и помпезан колико и он, али за кога фудбал није био нерешива питалица, да је ово игра у којој папир није јачи од камена. Фарсa тада сигурно никоме неће бити смешна. Схватиће јасно да је враг коначно однео шалу. Баш као што је раније однео и Анхела Ди Марију.