Фудбал, дрога, Каниђа

У време модерног фудбала данас се са носталгијом сећамо играча који су крајем прошлог века жарили и палили теренима широм света. Клаудио Каниђа је само један у плејади играча чије име је и данас остало упамћену у светском фудбалу. Генерација Аргентинаца које је предводио Дијего Марадона вероварно је једна од најхаризматичнијих у историји фудбала. Била је састављена од изузетних атлета али и непоновљивих личности које и данас привлаче пажњу.

Клаудио Каниђа је само један од многих који су имали ту срећу да играју у време док фудбал још у потпуности није постао бизнис.  Попут многих својих саиграча из репрезентације Каниђа је имао живописан живот и каријеру. Рођен је у граду градићу Хендерсон у провинцији Буенос Аирес који има око 8.000 станивника. Далеко од престонице Аргентине У месту окруженом фармама и ораницама, прва љубав Клаудија Каниђе била је атлетика.

Иако се никада није такмичио на врхунском нивоу, Каниђа је био сјајан спринтер и скакач у даљ. Био је један од ретких, ако не и једини, фудбалер који је на 100 метара трчао за мање од 11 секунди. Како у атлетици и поред талента није успео да се пробије на виши ниво, Каниђа се бацио на фудбал.

Каниђа је изданак омладинске школе Ривер Плате. За клуб је дебитовао 1985. године са 18 година а у клубу се задржао до 1988. Са Ривером Каниђа је 1986. године освојио првенство Аргентине, Копа Либертадорес и Интерконтинентални куп.

Због сјајне фудбалске вештине, велике брзине и дуге плаве косе Каниђа је добио надимак El Hijo del Viento (Син ветра), који га је пратио током читаве каријере. Својом појавом више је личио на рок звезду него на професионалног фудбалера. Навијачима је био допадљив на први поглед, тако да је био омиљени фудбалер у сваком клубу за који је наступао. Због сјајне фудбалске вештине Каниђа је имао и други надимак El Pаjaro (птица).

Због бурног темперамента Каниђа је често долазио у сукобе са тренерима и имао је проблема да се скраси посебно на европском тлу. Ретко где се задржаво дуже од једне до две сезоне. Након Ривера, најдуже се задржао у Аталанти, где је провео три сезоне (од 1989. до 1992. године) и за коју је одиграо 85 утакмица.

Клупску каријеру Клаудија Каниђе обележиле су два кључна догађаја. Први је суспензија од 13 месеци 1993. године због употребе кокаина. Каниђа је играч који је уживао на терену, али који је волео и раскалашан живот. Када је 1988. године потписао за Верону, у Италији, далеко од куће у туђини, дочекао га је Марадона. Иако нису били у истом тиму, били су на истом континенту, истој држави, тако да је забава била загарантована.

У то време Марадона се полако навлачио на разне пороке, док је Каниђа кренуо мало бржим путем. Каниђа је тако 1993. године, док је играо за Рому, суспендован на 13 месеци због коришћења кокаина. Под истрагом је био још док је играо у Верони, тако да суспензија није дошла као изненађење. Марадона ће сличну казну добити годину дана касније у току трајања Мундијала у САД. Како је Каниђа схватио суспензију најбоље говори његова, сада већ легендарна изјава: „Ако је кокаин дрога, онда сам ја наркоман".

Занимљиво је да суспензија није значила крај каријере за брзоногог нападача. Напротив, одмах по истеку казне Каниђа је из Роме прешао на позајмицу у Бенфику, а читаву трампу финансирала је позната компанија за производњу млека „Пармалат".

Други битан моменат који је обележио клупску каријеру Каниђе је прелазак у екипу Бока Јуниорс 1995. године, чиме је постао један од ретких фубдалера који је играо за два аргентинска великана. За прелазак Каниђе у Бока Јуниорс заслужан је наравно Марадона који је се те сезоне вратио у клуб. Доласку обојице аргентинских репрезентативаца у Бока Јуниорс кумовао је аргентински тајкун у медијски могул Едуардо Еурнекиан који је издејствовао и финансирао да играчи дођу на „Бомбоњеру". Заузврат Еурнекиан је добио право да се утакмице Боке преносе на његовој телевизији. Не треба посебно нагађати ко је у овом послу био на добитку имајући у виду да су харизматични Марадона и Каниђа привлачили незапамћену пажњу јавности.

На жалост, док је наступао за Боку, Каниђа се суочио са тешким губитком. Усептембру 1996. године његова мајка је починила самоубиство што је Каниђу читаву сезону одвојило од терена. По повратку на терен Каниђа је у тандему са Марадоном показао навијачима Боке делић магије и остао упамћен као једна од легенди клуба.

О посебној вези Каниђе и Марадоне говори и детаљ након победе Боке над Ривером 1996. године, када су се двојица саиграча пољубила у уста. Тадашња Каниђина супруга, модел Маријана Нанис је прокоментарисала: „Понекад мислим да је Дијего заљубљен у мог супруга. Мора да је то због дуге косе и великих мишића".

Ипак, Марадона је описао свој однос са Каниђом речима: „За мене је Кани (Каниђа) сродна душа. Волим га као брата. Он ме је заменио у срцима Аргентинаца".

На питање које је интересовало све новинаре, који је бољи клуб, Ривер Плата или Бока Јуниорс, Каниђа је дао дипломатски одговор.

„Ривер Плата има можда и најбољу омладинску школу која форсира атрактиван нападачки фудбал. Опет, Бока има невероватне навијаче који певају свих 90 минута чак и када екипа губи".

И док је Марадона 1998. године завршио каријеру у редовима Боке, Каниђа је имао још један повратак у Европу. Аргентински репрезентативац се 1999. године вратио у Аталанту, да би само годину дана касније заиграо за шкотски Данди Јунајтед где је постао звезда. И ту је остао само годину дана, када је 2001. године потписао за Глазгов Ренџерс. На Ајброксу Каниђа је досегао статус легенде, водио је клуб до титуле и предводио их је у Лиги шампиона.

Место где је Каниђа стекао статус култног играча је ипак репрезентација Аргентине. Један је од ретких фудбалера који је ишао на три мундијала, а да је било среће, био би учесник и четири светска првенства.           

Каниђа је ореол бесмртности стекао на Светском првенству 1990. године у Италији. Аргентина је предвођена Марадоном бранила титулу светског првака. Иако је био окружен сјајним играчима, чинило се да једини Каниђа успева да „чита мисли" популарног „Ел Пибеа". Иако првобитно није био у плановима тадашњег селектора Аргентине када је Марадона запретио да неће обући дрес репрезентације уколико Каниђа не буде у тиму позиција овог фудбалера била је загарантована.

Два најбитнија гола у каријери Каниђа је постигао у осмини финала и полуфиналу Мундијала у Италији. Прво је у осмини финала Аргентина елиминисала вечитог ривала, екипу Бразила управо поготком Каниђе. Асистирао је наравно Марадона, док је Каниђа мајсторски заобишао Тафарела и без проблема затресао мрежу. Како је сам Каниђа признао, ово му је био омиљени гол у каријери.

Уследило је четвртфинале и победа над тадашњом Југославијом на пенале. Онда је на ред дошла легендарна утакмица против домаћина Италије у Напуљу, граду у којем је неизбрисив траг оставио Марадона. Напуљска публика није могла да навија против свог хероја. Италијани су од 17. минута повели са 1:0 голом Скилаћија, када је Каниђа поготком у 67. минуту изједначио. То је уједно био први гол који је Италија примила на Мундијалу. Аргентинци су елиминисали „Азуре" након пенала и пласирали се у финале.

У финалној утакмици Аргентина је поражена од Немачке. Каниђа, због парних жутих картона није играо тај меч. Први картон Каниђа је добио у групној фази против Румуније, други против Италије, оба веома сумњива и према мишљењу многих неправедна. Аргентинци су сматрали да је све то само део завере да се њиховој репрезентацији не допусти да одбране наслов светског првака. Изостанак Каниђе са финалне утакмице сматра се кључним фактором зашто су „гаучоси" изгубили меч.

Највећи успех са репрезентацијом Каниђа је имао на Копа Америка 1991. године када је са Аргентином освојио такмичење. Заједно са Габиријелом Батистутом Каниђа је био убојита игла аргентинске репрезентације. На такмичењу Каниђа је постигао два гола и имао је четири асистенције.

Каниђа је био један од кључних играча Аргентине и на Мундијалу 1994. године у Америци. Оба гола на такмичењу постигао је против Нигерије. Мундијал је обележио скандал када је Дијего Марадона суспендован због коришћења кокаина, што се сматра једним од најконтроверзнјих догађаја у историји фудбала.

Светско првенство у Француској 1998. године Каниђа је пропустио због свађе са тадашњим селектором Данијелом Пасарелом. Каниђа се заједно са Батистутом супротставио захтеву Пасареле да се сви играчи са дугом косом ошишају. У карактеру Каниђе био је урођен отпор према ауторитетима, посебно када се тренирала строгоћа. И док се Батистута на крају повиновао захтеву Пасареле и ошишао се, Каниђа је задржао дугу плаву косу и изглед рок звезде, али је на крају пропустио велико такмичење.

Последњи позив у репрезентацију Каниђа је имао 2002. године када га је селектор Мартин Бијелса позвао да буде део екипе која је путовала на Светско првенство у Јапану и Јужној Кореји. Иако није улазио у игру Каниђа је на мечу против Шведске зарадио црвени картон када је са клупе за резервне играче опсовао судију.

Каниђа се од фудбала опростио 2005. година након 15 утакмица које је одиграо за екипу Катара. Ипак, кратко се вратио фудбалу 2012. године када је заједно са неколико фудбалских пензионера, Рејол Парлором, Мартином Кионом, Грејемом Лесоом, Брајаном Мекбрајдом и Угом Ехиогом заиграо за полуаматерску екипу Вемблија у њиховом такмичењу у ФА Купу. Последњи гол Каниђа је постигао 12. августа 2012. године као 45-гофишњак на мечу против Лонгорда који је Вембли добио са 3:2. И поред импресивних имена која је окупио, Вембли је веома брзо испао из квалификација за ФА Куп.

У току каријере остаће упамћено да је Каниђа за репрезентацију Аргентине одиграо 50 утакмица, да је постигао 16 голова, од чега четири на светским првенствима. Остаће упамћен као један од најконтроверзнијих и најхаризматичнијих играча своје генерације. Памтиће га навијачи Ривера и Боке за које је наступао. Остаће у сећању навијача Аталанте, Роме и Вероне. Са осмехом на лицу на њега ће вечно памтити навијачи Данрија и Глазгов Ренџерса. Због голова Бразилу и Италији памтиће га цела Аргентина. Због свега што је урадио на терену и ван њега, памтиће га цео свет.