Посвећеност је моја звезда водиља

Андреа Лекић, некада најбоља рукометашица света, открива како изгледа први пут одвојити се од породице и пријатеља са 19 година и сусрести се са изазовима професионалног спорта у Словенији, где она живи дуги низ година.

За почетак, како се осећаш као странац у Београду?

"Ја сам око 14, 15 година изван Београда, и некако сам га увек жељна и то је права дефиниција. Први пут сам имала прилике да проведем неколико месеци у Беогарду због короне, што је за мене потпуно изненађење...то је мој родни град, увек се радујем јер су ми ту пријатељи и фамилија. Само се надам бољим данима и престанку ове епидемије", каже Андреа.

Како си се ти осећала када си дошла да играш рукомет у Словенији, 2007. године?

"То је био мој први одлазак од куће, а сви спортисти ће то потврдити, да је то најтеже. Али, оно што је за младог спортисту идеално у Љубљани, Словенији, јесте сусретање са потпуно новом димензијом у самом спорту. За мене је било шокантно, чим сам крочила у Љубљану, да је све невероватно организовано и за мене је све било фасцинантно. Дочекале су ме неке информације на које ја нисам навикла док сам играла рукомет овде, у Србији, и та посвећеност и љубав људи из клуба у Љубљани, за мене је било нешто потпуно ново. У Љубљани се није тешко прилагодити... она је много мирнија од Београда, већ од 7,8 увече нема никог на улицама, за разлику од Београда где сам навикла на потпуно другачији стил живота. Али, веома брзо сам се навикла, и те професионалне обавезе нису много дозвољавале, почела је Лига шампиона, тако да је Љубљана савршена средина за младог спортисту.

Будите искрени према самом себи, сигурни у своје жеље и снове, открите ко сте заправо и шта желите заправо... то је неко константно тражење свих нас и будите пре свега предани ономе што радите", поручује Андреа Терзић за РТС.