Beloglavi supovi prve komšije

Iznad kanjona Uvca živi još samo jedna porodica nekada veoma naseljenog sela Ursule. Do njih, gotovo ni puta nema. Društvo im prave orlovi.

Generacijama su Muhovići svaki pedalj ove zemlje krali od kamena i Bajro to i danas čini, iako već i ne zna kome će je, kad je sve mlađe iz sela otišlo.

Prve komšije sada su im beloglavi supovi, ali je živo sećanje na prela i posela, na vreme kada su ove staze bile stočarske, trgovačke, a ne samo turističke, kao sada. A opet - da nije orlova, niko ne bi ni došao.

"Ovde je teže ljudima nego orlovima. Za beloglavog supa brine se rezervat prirode, oni ga hrane, oni o njemu vode računa, a o ljudima baš niko", kaže Bajro Muhović. 

Žive od stočarstva, sve teže, a lepota kojoj iz daleka dolaze ljudi da se dive, za njih je surova.

"Jeste lepo na sat, dva. Kad padne sneg, da ne pričam. Zavejan sam bio do 28. marta, tri meseca", ispričao je Bajro. 

I da nije bilo čuvara rezervata, ko zna do kada bi ostali okovani snegom.

"Ne možeš da gledaš, a ne možeš ni da pomogneš u onoj meri koliko to njima treba. Mi pomažemo koliko smo u mogućnosti", kaže Mesko Rebronja, čuvar u Specijalnom rezervatu prirode Uvac.

Ipak, naviknuti na rad i odricanje, ne odustaju od onoga što ih je čitav život vodilo.

"Poštenje ispliva kad-tad, kao i pravda. Ono što svojim rukama zaradiš to je pravo bogatstvo. Niti te je sram, niti strah ni od čega i ni od koga", kaže Nafija Muhović.

Bajro ponekad, ipak, poželi da ima krila.

"Čuo sam da je jedan beloglavi sup stigao čak do Izraela. Kamo sreće da i ja imam takvu mogućnost, bar u toku zime", kaže Bajro. 

Između neba i kamena, Bajro i orlovi dele isto carstvo, bez netrpeljivosti i zavisti. I dok sa visina nad kanjonom Uvca posmatraju svet od koga su odvojeni, Bajro već zna da je ovo vreme, i ono koje dolazi - vreme orlova.