Stvaraoci Srbije – Milan Đ. Milićević 

"Životni je put M. Đ. Milićevića od mladosti vodio, kroz krčevine i preko utrina, pravo ka stvaranju jednog nacionalnog Panteona", zabeležio je Mihajlo Panić Surep u predgovoru "Pomenika", jednog od najznačajnih dela Milana Đ. Milićevića.

Milan Đ. Milićević (1831–1908) bio je naš poznati književnik, javni i kulturni radnik, jedan od prvih prosvetitelja moderne srpske države. Bavio se i istorijom, folklorom, pedagogijom i prevodilaštvom.

Jedan je od osnivača Društva srpske slovesnosti i Srpske književne zadruge (1892), predsednik Srpske kraljevske akademije (1896–1899), predsednik Čupićeve i Kolarčeve zadužbine. Prvi je predložio formiranje Državne arhive (1888) i izradio Projekat zakona za njeno uređenje (1889). Bio je i utemeljivač Arheološkog društva u Beogradu (1884), član Akademije nauka u Petrogradu od 1877, JAZU od 1879, kao i počasni član Matice srpske.

Takođe, bio je i politički aktivan, te ostao zapamćen i kao jedan od osnivača Napredne stranke. O značaju njegovog rada svedoče i brojni članci koji se danas mogu naći na portalu Pretražive digitalizovane istorijske novine Univerzitetske biblioteke "Svetozar Marković".

Rođen je u Ripnju, u uglednoj porodici. Školovao se najpre u rodnom mestu, a zatim u Beogradu gde je završio Bogosloviju 1850, kao najbolji đak. Od mitropolita Petra je dobio blagoslov i stipendiju za nastavak školovanja u Rusiji. Međutim, zbog slabog zdravlja nikada nije nastavio studije i nije stekao univerzitetsko obrazovanje. Srećom, pošto je bio izrazito radoznao i sposoban, samouko se razvijao i obrazovao do kraja života. Sam je naučio ruski i francuski jezik.

Kao svršeni bogoslov, skoro pola veka je radio u državnoj službi, u raznim zvanjima i raznim institucijama: učitelj, sudski praktikant, pisar i viši činovnik u ministarstvima prosvete i inostranih dela, urednik Srpskih novina, načelnik policijskog odeljenja, pomoćnik ministra unutrašnjih dela, bibliotekar Narodne biblioteke Srbije i državni savetnik. Kao državni službenik proputovao je Srbijom i tako podrobno upoznao zemlju i narod, što mu je bilo od velike koristi u književnom i publicističkom radu.

Bio je plodan pisac i prevodilac. Napisao je i preveo više od stotinu dela, koristeći narodni jezik, kao oduševljeni vukovac, što se može pročitati i u kratkoj anegdoti objavljenoj u časopisu Kolo.

Baveći se pedagogijom, najpre kao učitelj, zatim kao dugogodišnji viši činovnik Ministarstva prosvete i zatim član školske komisije, bio je jedan od glavnih organizatora nastave u Srbiji. Bez stručnog obrazovanja, samouko prevodeći ono što je nalazio od stranih autora i pišući praktične savete i uputstva iz ove oblasti, objavio je niz spisa, naročito dok je uređivao Školu, prvi pedagoški list u Beogradu (1868–1876).

Milan Đ. Milićević nije ostao zapažen u srpskoj književnosti kao pripovedač, ali je prikupio i zabeležio obilnu etnografsku građu o narodnim običajima, srpskoj kući, svakodnevnom životu, odnosu prema veri, pojavama u prirodi.

Pomno je beležio i istorijske događaje. Živeći u doba kada su u Srbiji umirali poslednji ratnici i očevici narodnog oslobođenja početkom 19. veka, zapisivao je njihova pričanja ili sakupljao anegdote o njima. Svakako najveće i najvažnije delo M. Đ. Milićevića je Kneževina Srbija (1876) i dodatak tom delu Kraljevina Srbija (1884), u kojima je dat opis srpske zemlje sa topografskim podacima, opisom starina, lokalnih predanja i sa pričama o glavnim istorijskim ličnostima tog vremena.

Po značaju se još može istaći i Pomenik znamenitih ljudi u srpskoga naroda novijega doba  (1888), kao i Dodatak Pomeniku od 1888. (1901), u kojima je uneo 544 biografije poznatih srpskih naučnika, kulturnih radnika i znamenitih istorijskih ličnosti, uveren da "mi treba da poznamo ljude koji su svojim radom otadžbinu i nas toliko zaslužili".

Bez sistema i naučnog metoda, on je tražio građu bilo u arhivima, bilo u sećanjima savremenika i, ne proučavajući je dublje, saopštavao ju je, onako sirovu, u svojim mnogobrojnim radovima. Ovo obilje materijala, iako nije naučno sistematizovano, danas predstavlja nezaobilaznu i dragocenu istorijsko-geografsku i etnološku građu za proučavanje istorije 19. veka, a nama ostaje žal, kao što je rekao Tihomir Đorđević, što u njegovom vremenu "nije bilo nekoliko Milićevića".

broj komentara 1 pošalji komentar
(subota, 17. okt 2015, 23:32) - ,,'' [neregistrovani]

Хвала за ово Поглавље

Још један Доказ да има на Чему да се Гради и на Кога да се Угледа!
То су Људи који довека Живе.
Вечна нека Им је Хвала!