Kriza u Ukrajini šteti i Japanu

Kriza u Ukrajini reflektuje se i na odnose Rusije i Japana, te na teritorijalne aspiracije Zemlje izlazećeg sunca koja se nada povratku južnih Kurilskih ostrva koje su na kraju Drugog svetskog rata okupirale jedinice Crvene armije.

Zvanični Tokio je, delujući u kordinaciji sa SAD i zemljama Evropske unije, u aprilu zabranio ulazak 23 ruska zvaničnika u Japan zbog pripajanja Krima. Te sankcije proširene su zabranom ulaska za još 40 pojedinaca i zamrzavanjem novca dva ruska preduzeća nakon obaranja malezijskog putničkog aviona nad Ukrajinom.

Rusija je ranije tokom ovog meseca uzvratila kontrasankcijama, zabranjujući ulazak pojedinim japanskim zvaničnicima i otkazujući diplomatski sastanak na nivou funkcionera ministarstava spoljnih poslova.

Takođe ovog meseca, Rusija je održala relativno malu, ali simboličnu vojnu vežbu na teritoriji spornih Kurilskih ostrva u kojoj je učestvovalo hiljadu vojnika sa artiljerijom i helikopterima.

U japanskim medijama, gde se pripajanje Krima osuđuje kao grubo kršenje međunarodnog prava, mogu se videti članci koji ukazuju na dugogodišnju ekspanziju NATO-a kao faktor koji stoji iza događaja u Ukrajini, ali i mišljenja o tome da bi Japan trebalo da se aktivnije uključi u pokušaje ekonomskog kažnjavanja i međunarodne političke izolaciju Moskve, uprkos svom delikatnom vojnopolitičkom položaju u odnosima sa Rusijom.

Tako, na primer, tiražni japanski dnevnik Mainjiči piše da bi Japan trebalo da otkupi dva vojna broda klase "mistral", koje je Rusija već uplatila Francuskoj, i na taj način Parizu olakša tešku odluku o raskidanju unosnog ugovora sa Rusijom vrednog 1,5 milijardi dolara.

List naglašava da bi time Japan, istovremeno, ojačao sopstvenu mornaricu, što je i, inače, jedan od ciljeva vlade premijera Šinzo Abea koja pokušava da parira rastu kineske vojne moći u Pacifiku.

Složeni istorijski odnosi Rusije i Japana

Japan već decenijama zahteva povratak ostrva Kunaširi, Etorofu, Šikotan i Habomai koje je u avgusta 1945. godine zauzela Crvena armija nakon što je Zemlja izlazećeg sunca, posle šokantnog razaranja Hirošime i Nagasakija kapitulirala, suočena sa pretnjom daljeg nuklearnog bombardovanja od strane SAD.

Dve godine kasnije, Sovjetski Savez je učvrstio svoju kontrolu nad tim ostrvima iz Kurilskog lanca tako što je proterao sve Japance koji su tu živeli.

Odnose Japana i Rusije, odnosno Sovjetskog Saveza, u prvoj polovini prošlog veka obeležio je niz oružanih sukoba za prevlast u kineskoj provinciji Mandžuriji i na Korejskom poluostrvu. Japan i Rusija vodili su rat 1904. i 1905. godine koji se završio ubedljivom pobedom istočnoazijske ostrvske države.

Zahvaljući tome, Japan je došao u poziciju da 1910. godine neometano zvanično anektira Koreju koju je već bila okupirala, a docnije prodre i u sever Kine.

Tokio je na kraju Prvog svetskog rata poslao veliki ekspedicioni korpus od preko 70.000 vojnika u istočni Sibir da učestvuje u pokušaju gušenja Oktobarske revolucije i komunizma u Rusiji.

Te trupe, navodno poslate sa zadatkom da podrže beloarmejce kako bi se Rusija, koju su boljševici 1917. godine povukli iz učešća u Velikom ratu, vratila u taj sukob i ponovo otvorila Istočni front protiv Nemačke.

Zapravo, te trupe su radile na rasparčavanju Rusije i u potpunosti su je napustile tek 1922. godine.

Kuriozitet je da je infiltraciju japanske vojske pratilo i naseljavanje 50.000 japanskih civila koje su u ruske gradove, kao što su Vladivostok i Habarovsk, dovele japanske korporacije "Micubiši" i "Micui" u nastojanju da se domognu sibirskih prirodnih resursa.

Japan i SSSR, koji je delovao kao zaštitnik Mongolije, vodili su i malo poznati pogranični rat 1938–1939. godine u kojem su jedinice budućeg maršala i heroja SSSR-a Georgija Žukova porazile trupe iz japanskog okupacionog kontingenta koje su pod svojom čizmom držale Kinu i sukobljavale se sa mongolskim graničarima.

Rezultat tog neobjavljenog pograničnog rata bio je pakt o nenapadanju koji je u aprilu 1941. godine potpisan u Moskvi. Njega je Japan nastavio da poštuje i nakon što je Nemačka izvršila invaziju na Sovjetski Savez juna te godine, uprkos tome što je bio deo pakta Sila osovine.

Ipak, treba reći da neki istoričari ukazuju da postoje indicije da bi Japan napao Sovjetski Savez da su Nemci uspeli da zauzmu Moskvu.

Kada je Crvena armija pri kraju Drugog svetskog rata otpočela artiljerijsko bombardovanje ostataka Japanske carske armije u Mandžuriji 9. avgusta 1945. godine, Japanci nisu imali snaga da joj se suprotstave, pa je veliki broj njih pao u zarobljeništvo i završio u sibirskim gulazima.

Sporna ostrva iz Kurilskog lanca našla su se u sovjetskim rukama u roku od nekoliko nedelja.

U Japanu se ta okupacija i danas doživljava kao "podli akt" Sovjetskog Saveza jer je on pri tom, navodno, prekršio sporazum o nenapadanju koji je trebalo da traje do 1946. godine i iskoristio slabost Japana koji je tih dana na jugu zemlje trpeo strahovito atomsko bombardovanje – razaranje bez presedana u ljudskoj istoriji.

Ruska strana, međutim, tvrdi da je već u aprilu 1945. godine Sovjetski Savez formalno stavio na znanje japanskoj vladi da sporazum više ne važi, u skladu sa obećanjem koji je dao svojim američkim saveznicima tokom razgovora u Jalti da će otvoriti front protiv Japana u severoistočoj Aziji.

Desetak godina kasnije, za vreme vlade generalnog sekretara Nikite Hruščova, dve države su postigle formalni sporazum o okončanju ratnog stanja i vraćanju dela spornih teritorija Japanu. Deklaracija iz 1956. godine, koja je ratifikovana u parlamentima obe države, predviđala je da Sovjetski Savez zadrži dva i vrati preostala ostrva Japanu.

Međutim, dalekoistočna carevina je kasnije, pod uticajem SAD, taj dokument odbacila, delom i zbog toga što je prevladala svest da bi njegovo sprovođenje značilo defakto, definitivno odricanje od ostrva Etorofu i Kunaširi, čija površina zahvata više od 90 odsto sporne teritorije.

Putinova "diplomatija prirodnih resursa"

Pola veka kasnije, 2006. godine, za vreme drugog mandata predsednika Vladimira Putina, japanski mediji su javili da je ruski lider inicirao razgovore sa japanskim rukovodstvom o vraćanju dva ostrva u skladu sa sporazumom iz 1956. godine.

Ciljevi Putinove "diplomatije prirodnih resursa" jesu jačanje ruske ekonomije i širenje političkog uticaja u svetu kroz sklapanje velikih ugovora o prodaji ruske nafte i prirodnog gasa.

Naime, prema izveštavanju japanske štampe, ruski predsednik nudio je povraćaj dela spornih ostrva kao jednu vrstu primamljivog poziva japanskim kompanijama da ulažu u gradnju dugog i skupog naftovoda u istočnom Sibiru i u terminale za skladištenje i upumpavanje tečnog prirodnog gasa u tankere na Kamčatki.

Poslednjih godina, međutim, ruski predsednik u više navrata je dao izjave o neotuđivosti i celovitosti ruske teritorije koje su učinile da splasne nada o povratku ostrva koja u Japanu i danas zovu "severna teritorija".

Pripajanje Krima i buđenje ruskog nacionalizma, smatraju analitičari u Japanu, jesu veliki dodatni udarac koji će na duži rok potpuno zbrisati takve nade.