Ukrajina, kako biti neutralan

Biti neutralan, stajati principijelno sa strane dok se globalni partneri hvataju za gušu, "odsedeti krizu", kako glasi jedna nemačka fraza - sve to sigurno zvuči jako dobro. Ali, koliko je tehnički izvedivo? Sa time se ovih dana muči ne samo direktno involvirana Ukrajina, već i indirektno uvučena Srbija.

Neutralan - da, ali od koga i prema kome? I ona dva već spomenuta "specijalca za neutralnost" što ih je Austrija poslala u pomoć Ukrajini, samo su dvojica specijalaca za međunarodno pravo, a upravo su nedorečenosti, prazne formule i proizvoljno-raznovrsna tumačenja internacionalnog prava i dovela do ukrajinske krize.

Kako je neutralnost logički rastegljiva kategorija, može se dokazati na sledećem, iz obilja raspoloživih, izabranom primeru. Nemačke trupe je takođe trebalo da sudeluju u letnjim NATO-manevrima u Ukrajini, a sada se čini da neće. Odnosno, odluka o tome neće biti donesena pre maja.

Kratka geneza situacije: Ukrajinci su još pre međunarodne drame s kijevskim Majdanom i Krimom pozvali Sjedinjene Države na zajedničke manevre, Amerikanci su na to pozvali još desetak regionalnih NATO-članica da bude veselije. Nastavak nema potrebe prepričavati.

Sada odjednom Nemačka ne misli više da je zajednički izlet u Ukrajinu bio tako dobra ideja. Iako Berlin formalno nije neutralan, hteo bi da se u tišini izbori za diskreciono pravo da u detaljima ostane neutralan.

Zbog toga je Berlin i došao u situaciju da se pre dva dana bori sa optužbama "neimenovanih" krugova u sedištu NATO u Briselu kako se Nemačka navodno povlači iz kompaktnog bloka međusobnih vojnih obaveza Alijanse. Frankfurter algemajne cajtung i Špigl su sa svoje strane sproveli novinarska istraživanja, ne bi li identifikovali te "neimenovane" krugove, i na kraju došli do Poljske i baltičkih zemalja.

Novi "Hladni rat" kao roba

I dok se Berlin ustručava da podlegne nervoznom raspoloženju u Varšavi i na Baltiku, Vašington kao da se potpuno stavio na raspolaganje strahovima istočnoevropskih nacija pred "Rusima koji dolaze", odnosno koji samo što se nisu vratili na granice nekadašnjeg Varšavskog pakta.

Fraza u kojoj najstrašnije noćne more, s jedne strane holivudskih fimskih scenarista, s druge poljskih i baltičkih medija, dobijaju prepoznatljivu formu je ona o "plaćanju cene". Čitav niz izjava američkog predsednika Obame prošle nedelje bio je lingvistički usidren u zahtevu da Rusija i Putin "moraju platiti" za učinjeno.

Koliko god u normalnim prilikama izgledala benigno, engleska fraza "platiti cenu" počinje da se zgušnjava u sumornu pretnju novog evropskog raskola, u ispeglani eufemizam mogućeg globalnog sukoba.

"Platiti cenu" izgovoreno dovoljno često na talasu ozbiljne geopolitičke krize, donosi sa sobom masu otvorenih pitanja - "pošto" je ta cena, da li se plaća za ono što je napravljeno, naručeno ili polomljeno, da li se misli na neku robu koja se prodaje, ili možda robu koja je još pre dvadesetak godina prodata "ispod cene" a sad se vraća "preko cene"? "Cena" znači da neka "roba" menja ruke - ali šta je "roba" u konkretnom slučaju?

Recimo da su "robe" globalni kompetitivni odnos koji Zapad ima s Rusijom i regionalni kompetitivni odnos koji Rusija ima sa Zapadom. U doslednom razvoju takve logike, Rusija bi platila cenu za aneksiju Krima, ali bi istovremeno i Zapad platio visoku cenu samim tim što bi Rusiju naterao da plati visoku cenu.

Na kraju bi svako i platio i ostao da sedi na vlastitoj precenjenoj robi, osim Ukrajinaca, koji bi ostali bez energije i gasa u bankrotiranoj zemlji. I sve to u pozitivnom scenariju da Evropa preživi međusobno prebijanje cena.

Kad u istom dahu američki predsednik doda da treba ne samo platiti već i "povisiti cenu" s obe strane, onda bi odgovorni političari Evropske Unije trebalo da pokažu dovoljno istorijskog osećaja za oluju i konačno postave ključno pitanje - oprostite, a šta se tu još konkretno, osim gasa, prodaje i kupuje?

Ili - da li je Evropa spremna da se igra rata sa Rusima samo zbog toga da bi se u Varšavi i na Baltiku mirno spavalo? Koliko košta miran antiruski san Poljske, Baltika i one Ukrajine koju utelovljuju Julija Timošenko, "Desni sektor" i "Svoboda"? Najbolje bi bilo da se na tu "robu" odmah stavi cena, da posle, kad u bescenje počnu da padaju bombe, ne bi bilo zabune!

Veliki se posvađaju ali se i pomire

Dok veliki predsednici dižu cenu evropskog mira, mali predsednici gledaju šta im je još ostalo u džepovima da plate ispostvljene račune.

Pre dva dana, u službenoj poseti Beču, predsednik Srbije Tomislav Nikolić dokazao je da je izrastao u impresivnu državničku figuru, ulogu u koju su pre nekoliko godina i najveći optimisti imali problema da poveruju.

Na prijemu za dijasporu prošlog četvrtka, predsednik Nikolić je nastupio u očinskom, skoro rojalističkom maniru prosvećenog patrijarha, koji svoj narod pokušava da privremeno skloni u zavetrinu dok se velikani međunarodne scene međusobno nabacuju kamenjem.

"Veliki se posvađaju, ali se veliki i pomire", rekao je Nikolić govoreći u prilog tome da Srbija ostane sa strane i onoliko neutralno koliko je to moguće odsedi krizu", ne ugrožavajući ni put u EU, ni tradicionalno dobre odnose sa Moskvom.

S takvim pomirljivim zahtevom Srbi u Beču nemaju nikakav problem - ionako je opšte mesto da se Srbi u dijaspori u principu svađaju samo između sebe, a ne sa drugima, bilo velikima, bilo malima.

Nikolić je još jednom plastično opisao pravni procep u kome se Srbija našla sa izbijanjem šire ukrajinske krize.

Kratko prepričano to bi izgledalo ovako: Zapad krši međunarodno pravo i stvara kosovski presedan; Putin primenjuje kosovski presedan na Krimu, farsično pokazujući Zapadu kakvog su to oni međunarodno-pravnog hibrida stvorili time što su Srbiji jednostrano odrezali južnu provinciju; Republika Srpska shvata pravni potencijal krimskog presedana za okončanje Konfederacije BiH koja ionako, i bez Kosova i Krima, stoji na staklenim nogama.

Sve to je previše kompleksno za malu Srbiju, koju još jedino zanima ekonomija, trgovina, finansije i bolji život, ukratko, švajcarski neutralni scenario.

Kakav napredak - pre samo dvadesetak godina, Srbija bi refleksno utrčala u najveću međunarodnu gužvu, dok se sada razmišlja o nacionalnim interesima, povlače paralele sa prošlosti i čuva nacionalna supstanca, barem ono što je ostalo od nje posle ratova, sankcija i NATO bombardovanja.

Odbrojavanje je počelo?

Pitanje je - Ako je "mala" Srbija konačno bila u stanju da savlada lekciju iz novije istorije, ako je to na neki način uspela i Rusija (time što je je od neuspešne velike sile postala efikasna regionalna sila) - zašto to ne polazi za rukom Zapadu?

U knjizi „"Juli 1914, odbojavanje", koja se upravo pojavila i u nemačkom prevodu, američki istoričar Šon MekMikin objašnjava rađanje rata kao nepredvidljivu dramatrugiju trenutka.

On se obračunava sa teorijama zavera, dogovora, sa logikom vojnih saveza i obaveza, te opisuje onih pet nedelja između atentata u Sarajevu i austrougarskog napada na Srbiju iz sata u sat, iz dana u dan, kao kriminalistički slučaj, čija se monstruoznost razvijala "in vivo", iz neposrednog delovanja tadašnjih političkih aktera, a ne iz latentnih društvenih struktura.

Kad američki predsednik u rečenici za rečenicom govori da Zapad "mora platiti cenu" time što će Ruse naterati da "plate cenu", kad nemačka kancelarka Merkel kaže da Moskva "mora platiti cenu za krimsku avanturu", onda se to oseća kao MekMikinovo odbrojavanje sa otvorenim inflatornim krajem.

Merkel je verovatno osetila sav potencijalni horor te verbalne fraze, pa je, osim u samom početku krimske krize, više i neupotrebljava. Kao da sada pazi da ne poruši sve mostove prema Moskvi - iako komentator Špigla Jakob Augstin i nju i državnog predsednika Gauka kao dvoje bivših Istočnih Nemaca generalno optužuje da "svoje funkcije koriste kao privatnu antitraumatsku terapiju".

Toliko priča o plaćanju, ceni i podizanju cene već se dugo nije čulo na međunarodnoj sceni. Ili, da parafraziramo srpskog predsednika Nikolića u Beču - "mi to nismo naručili, ne znam zašto bismo morali da plaćamo."