Srpske čiče

Od svih novina, što ih Srbija tako obilno pruža oku zapadnjaka, nijedna ne izražava bolje pravi narodni duh, nijedna ne čini to tako slikovito i primamljivo kao čiče u vojsci.

Čiča znači "stric" u Srbiji, gde ljudi stare brže no igde drugde na svetu, i tako se zovu ljudi stariji od 30 godina. Ali čiče iz poslednjeg poziva imaju preko četrdeset godina, pa na više. Izgleda da Srbin nije nikad suviše star da se bori.

Oni ne nose uniforme, ovi vojnički patrijarsi i u maršu pružaju sliku u isto vreme smešnu i dirljivu. I jedna od mnogih stvari koju su Srbi imali da podnesu bila je da gledaju kako na stotine njihovih deda umire u prljavim ritama, neumiveni, na umoru od gladi, modri od studi, okupani kišom; mnogi od njih u bolovima od reume, grčeva, neuralgije; sklapajući svoje oči baš onda kada i njihova otadžbina broji zadnje dane.

Čiče su mene prvo i dočekale u Srbiji. Nikad neću zaboraviti šta sam osećao kada sam u Đevđeliji, gradu na granici Grčke i Srbije, pogledao iz voza i vidio mog prvog čiču. Pitao sam se da li je to tip srpskog vojnika, jer nije izgledao nijedan mlađi do sedamdeset godina, uprkos njegovog širokog osmejka kada je vidio Amerikance.

Bilo je to sredinom leta, toplo kao u južnoj Italiji, ali je taj čovek bio odeven kao što se mi odevamo u vreme mraza. Na svojim plećima nosio je vuneni ogrtač od kavene tkanine. O ogrtač prikačena je kukuljača, koju je nabijao na glavu za vreme kiše, i koja je celom njegovom odelu davala kaluđerski izgled.

Ispod ogrtača nosio je kožuh bez rukava od jagnjeće kože, sa debelom vunom okrenutom unutra. I to u mesecu julu. Ispod kožuha bila je košulja od platna, tkanog kod kuće. I nosio je čakšire, tesno priljubljene uz kukove i kolena, ali se pozadi širiše kao kesa. Na nogama je imao debele vunene čarape, koje su išle preko čakšira čak do kolena, okićene šarama sjajnih boja. Na nogama su mu bili opanci, pola cipele, pola sandale. Njegov lak skok pri ustajanju nagoni čoveka da zaboravi na njegove godine.

I taj čovek, čiji se sav život sastoji u tome da čuva ovu usijanu železničku traku dok njegovi sinovi i unuci umiru na granici, opet se veselo osmehuje.

I gledajući ga tako u onom prahu i žezi, dođoše mi na um stihovi Lanierovi:
Na što će mi ova paučina na meni/ Kad je nada mnom već pauk spleo mrežu svoju?

Ali ti mi stihovi dođoše na um zato što tada nisam poznavao Srbiju. Dugo i dugo još neće pauk splesti svoju mrežu nad ovim čičama. Blizu milion Nemaca, Austrijanaca i Bugara iskusili su to nekoliko meseci docnije, ali otkos, hvala Bogu, nije padao samo na jednoj strani!

Koliko se naš voz više pružao u Srbiju, utoliko je raslo naše poznanstvo sa čičama. Kod svakog malog mosta bilo ih je po četiri, dva na svakoj strani, gde su živeli u malim šatrama od šipražja. Na stanicama izlazile su čitave čete čiča, u čudnovatim grupama, s puškama raznog kalibra obešenim o njihova koščata ramena (...)

U Srbiji čiča je uvek uživao najdublje poštovanje i ljubav, i s punim pravom. Ali posle ovog rata oni će biti deset puta više poštovani i ljubljeni u svojoj otadžbini. Mladi vojnici, odmorni i potpuno opremljeni i naoružani, čekali su ih u neprijateljskim šančevima na Drini i ovi starci nisu se nadali da će ih moći zaustaviti.

Dobro su znali kuda idu, nisu se odavali maštarijama. Ja sam imao nekoliko hiljada cigareta i delio sam ih među čiče i iz njihovih reči, kojima su mi se zahvaljivali, ja sam shvatio koliko se nadaju da će se jednom vratiti natrag. Kad sam jednom prosedom starcu dao sto cigareta, reče on preko tumača: "Ovo će biti dosta za života!"

Ali ni on ni ostali ne behu ni zabrinuti ni veseli. Neko mora da pođe, izbor je pao na njih i to okončava priču. Zbrisani su kao što se trupe mogu zbrisati, izginuli su skoro do poslednjeg čoveka. I tokom strašnih idućih deset nedelja, gdegod su stupali u borbu ovi ljudi poslednjeg poziva, junački su se odlikovali.

Mnoga priča se priča, ali junačka odbrana Čačka je najznačajnija. Čačak se nalazi na uskotračnoj užičkoj železnici, jednoj sporednoj grani istočne železnice. Nedaleko na jug nalazi se Kraljevo. Kada su Bugari pri prvom svom udaru, zahvaljujući svom nadmoćnom broju, došli blizu Niša, prestonica je preseljena u Čačak, za koji se držalo, da je privremeno osiguran. Ali Nemci, kao i obično, ne dođoše sa strane sa koje su bili očekivani. Preko najtežih puteva oni navališe odjednom na novu prestonicu sa severozapada, nagoneći vladu da se seli na jug, prvo u Kraljevo, onda u Rašku, Mitrovicu, Prizren pa Skadar.

Čiče su branile Čačak. Tri puta su Nemci oteli grad od njih, ali su ga čiče svaki put povratile. Tek onda kada ih je četiri petine bilo onesposobljeno za borbu, mogli su Nemci konačno zadržati Čačak.

Sa puškama svih mogućih kalibara, i suviše stari za prave vojnike, isključeni iz tri poziva, čiče iz Čačka sukobile su se sa vojskom, kakvu je samo Nemačka bila u stanju da otpravi, potpuno opremljenom, sjajno snabdevenom i koja je sve jasnije uviđala da se pred njom lomi cela jedna država. Ali čiča zna ne samo kako da se ceo dan održi na suvom hlebu od pola funte, nego zna i kako da se zakloni za drvo i kamen. Kad je video, da se Srbija nalazi u samrtnim mukama, on je želeo samo jedno - da i on umre s njom.

Ja držim da su čiče protužile za svojom otadžbinom više no ma ko drugi. Većina od njih provela je svoj život u slobodi njenoj. Oni ne mogu, poput školovanih Srba, da vide sjajnu zvezdu Srbije iza crnog oblaka, koji se nadvio nad njom (...)

Sedam dana po padu Čačka susreo sam jednu četu iz poslednjeg poziva na vrhu jedne crnogorske planine. Bilo je to onih dana kada nisu imali nikakve hrane, kada su gledali kako na njihove oči padaju stotine njihovih drugova; mrtvi od gladi, studi, iznurenosti; kada ne osta nijedne stope srpskog slobodnog zemljišta; kada su bili odvojeni od svojih porodica po svoj prilici zauvek, u najboljem slučaju za čitave godine; kada ih je pritisla beda koju čovek nije u stanju da izdrži...

I na moje najveće iznenađenje, čiče su išle putem i pevale!

Preuzeto iz knjige Ratomira Damjanovića Raspeće Srbije, Itaka, Beograd, 2014. 

Beleška o autoru
Fortijer Džons (1893 - 1940) je američki novinar koji 1915. godine izveštavao iz Srbije i sa srpskom vojskom je prešao preko Albanije. O svojim ratnim danima u Srbiji objavio je u Njujorku 1916. godine, knjigu "Sa Srbijom u izgnanstvo - doživljaji jednog Amerikanca sa neuništivom armijom". Knjigu je posvetio "srpskim čičama".
 

broj komentara 12 pošalji komentar
(petak, 07. apr 2017, 09:52)
anonymous [neregistrovani]

starci

Ovo su ljudi starosti 40-50god danas su to ljudi u punoj snazi.

(nedelja, 09. nov 2014, 14:47)
Grmalj [neregistrovani]

@"Možda" na snimcima

Gresis!Krupan covek nije debeo covek!

(nedelja, 09. nov 2014, 14:43)
Брижљиво... [neregistrovani]

чувани возови!

Пруга је у бољем стању него ове данашње!

(nedelja, 09. nov 2014, 14:33)
anonymous [neregistrovani]

"Možda" na snimcima


Na ovim fotografijam je barem jedan podebeo, ali donekle si upravu jer taj je i postar pa se ne važi!

(nedelja, 09. nov 2014, 14:16)
Rad kao dijeta! [neregistrovani]

Na starim snimcima...

necete videti debele osobe!

(nedelja, 09. nov 2014, 13:48)
mata varijas [neregistrovani]

srbija u ratu.

hvala na lepim komentarima.pitam se dali je nek o mslio i na srbe iz rumunskog banata koji su se borili za srbiju

(subota, 08. nov 2014, 16:55)
teodora.stepanovic [neregistrovani]

Treba nam više knjiga

Mislim da je naša celokupna istorija potpuno zaboravljena. Treba nam što više knjiga na temu srpstva (ne huškačkih, već pametnih) i trebalo bi da postoji više ljudi koji bi ih čitali. Drago mi je da je za Sajam knjiga Prometejeva edicija 1914-1918 dobila nagradu za najbolji knjiyevni poduhvat. Ima toliko dobrih knjiga. Pročitajte ponovo "Gorski vijenac", "Nož", "Na Drini ćupriju" ili bilo šta drugo. Ima i novijih knjiga koje veličaju srpstvo i ističu naše lepe strane, a vrlo su pametne. Na Sajmu sam videla (a potom i kupila) tri neverovatna naslova: "Catena mundi" (savršenstvo bez mane), "Beograd, večiti grad: sentimentalno putovanje kroz istoriju" (neverovatna knjiga - Aleksandar Diklić) i meni nepoznat autor (a mnogo čitam) - Milan Ružić "Nekad, neko, negde" (toliko pametna knjiga dostojna svačije pažnje). Dajte da prekinemo sa čitanjem gluposti koje izdaju anti-srpske kuće. Moramo voleti svoju zemlju kako bismo bili bolji.

(subota, 08. nov 2014, 15:40)
anonymous [neregistrovani]

Покварили покварене!

Рече неко: "Posle 1903. smo pokvarili odnose sa mnogim susednim zemljama i od tada počinje naše propadanje"

А кога смо то напали, коме хтели да отмемо његово, поробимо, или, не дај Боже, да га уништимо? Није наша држава имали такве циљеве никад. Друге јесу, и то према нама тј. нашим прецима, а нас се и даље тако третира, на жалост. Узмите за пример српску војску која се повлачила 1916. преко Албаније-и трпела нападе, заједно са цивилима. Можете ли замислити како би и дан данас изгледало обрнуто?
Ми себе не можемо кривити, нити има разлога за то, нама могу само завидети на таквој историји, јер је ретко јуначка и праведничка.

(subota, 08. nov 2014, 13:46)
Ђорђе Јовановић [neregistrovani]

Хвала

Хвала РТС-у за ово подсећање!

(subota, 08. nov 2014, 09:29)
anonymous [neregistrovani]

Previše smo stradali

Naša istorija u 20-tom veku je strašna. Bolje bi bilo da smo nastavili politiku Obrenovića i gledali svoja posla. Posle 1903. smo pokvarili odnose sa mnogim susednim zemljama i od tada počinje naše propadanje.