Odlikovan na predlog neprijatelja

Ratnik Bogoljub Vasiljević, iz sela Bariča kod Obrenovca, odlikovan je Karađorđevom zvezdom sa mačevima na predlog zarobljenog neprijateljskog oficira, ali mu priznanje nikada nije uručeno.

Petnaestog novembra 1914. godine, Bogoljub Vasiljević je sa svojim komandirom i još nekoliko vojnika bio u patroli na levoj obali Kolubare, u Velikom Polju. Tu je, u sukobu sa neprijateljem koji je nadirao ka Kolubari, teško ranjen njegov komandir. Vojnici su hteli da ga iznesu iz okršaja, ali nisu uspeli. Neprijatelj je tukao sve žešćom vatrom i mogli su svi da izginu...

Tako su komandira vukli nekoliko metara, pa su ga ostavili u jednom lugu i vratili se na desnu obalu Kolubare.

Kad je za ovo saznao komandant sektora, pukovnik Milojko Lešjanin, pozvao je podnarednika Vasiljevića i naredio mu da se odmah vrati i vidi šta se dogodilo sa ranjenim komandirom.

Vasiljević je odmah izvršio naređenje. Uzeo je peškir, vezao ga na pušku i prešao preko Kolubare među Austrijance. Rekao je da je "parlamentarac". Kad je došao do mesta gde su ostavili ranjenog komandira, saznao je da je zarobljen i da su ga Austrijanci preneli u Stubline, u poljsku bolnicu.

Bogoljub Vasiljević je potom naišao na Austrijance. Kao "parlamentarcu" vezali su mu oči i odveli u Stubline višem austrijskom oficiru, koji je komandovao tim sektorom...

Preko tumača Vasiljević je objasnio da je došao da traži kraći prekid vatre, kako bi se sa obe strane pokupili teški ranjenici i sahranili izginuli vojnici.

"Nema potrebe da se za to brinete!", rekao je grubim glasom nadmeni austrijski oficir. "Spasavajte, vi koji ste još živi, svoje glave, jer ćemo u roku od pet dana biti u Nišu, tamo gde je sada vaša vlada."

Bogoljub Vasiljević, prkosan, hrabar ratnik, odmerio je austrijskog komandanta od glave do pete i rekao:

"Bićete u Nišu svakako, ali kao – zarobljenik!"

Austrijski oficir je progutao ovu uvredu i razgovor se na tome završio.

Vezanih očiju, praćen stražom, Vasiljević se vratio na desnu obalu Kolubare. Obavestio je komandanta kakva je sudbina zadesila njihovog komandira. Prećutao je šta je rekao austrijskom komandantu...

Nije prošlo ni mesec dana, a u velikom okršaju na Kosmaju Poćorekova vojska je bila strahovito potučena. Među zarobljenicima koji su pali u ruke srpskih ratnika našao se i onaj viši oficir sa Kolubare. Odveden je u Niš, u zarobljenički logor...

Kad je saznao gde se nalazi, javio se na raport i našim oficirima ispričao susret sa podnarednikom "parlamentarcem". Rekao je da je bio zapanjen njegovim držanjem i to u vreme kad je izgledalo da je Srbija izgubila rat. Izrazio je svoje mišljenje da ovaj vojnik zaslužuje da bude odlikovan.

Ubrzo su provereni navodi austrijskog višeg oficira. Saznalo se da je reč o Bogoljubu Vasiljeviću. Odmah je odlikovan Karađorđevom zvezdom sa mačevima.

Ali, sudbina se poigrala sa ovim visokim odlikovanjem, kao što će se poigrati i sa životom Bogoljuba Vasiljevića. Trebalo je da mu ovo odlikovanje bude uručeno na svečan način u Beogradu. Međutim, to nikako nije odgovaralo Bogoljubovom neposrednom starešini, pa ga je ovaj poslao kući na odsustvo.

Tako je svečanost prošla bez Vasiljevića, a dani koji su sledili nisu obećavali ništa lepo, pa se zaboravilo na svečanosti. Došla je i 1915. godina i povlačenje preko Albanije. Vasiljević nikad nije saznao da je odlikovan.

Na Solunskom frontu Vasiljević se odlikovao hrabrošću. Odlikovan je Zlatnom Obilićevom medaljom za hrabrost.

Posle rata živeo je skromno u svom rodnom selu Bariču. Umro je 1923.

Osam godina kasnije, učitelj Radoslav Đorđević rekao je svom đaku Andriji Aci Vasiljeviću da kaže majci Makreni da dođe u opštinu i uzme neko odlikovanje.

"Sećam se toga kao da je juče bilo", priča nam Bogoljubov sin Aca. "Bio sam u četvrtom razredu osnovne škole. Išao sam sa majkom i u opštini su nam uručili Karađorđevu zvezdu sa mačevima. Kasnije, kad sam odrastao, saznao sam kakva je do tada bila njena sudbina i zašto je moj otac nije poneo na grudima."

Odlikovanje je, međutim, palo u ruke Nemcima u poslednjem ratu. Bežeći od bombardovanja, 1941. godine, porodica Bogoljuba Vasiljevića je napustila kuću. Kad se posle nekoliko dana vratila, deo kuće je bio srušen. Stvari su bile ispreturane, mnoge su Nemci odneli. Među njima i Karađorđevu zvezdu. Ostala je samo povelja o njoj koja se i danas čuva.

Iz knjige Solunci govore – Ovako je bilo, Kulturni centar, Gornji Milanovac, 1979. 

broj komentara 8 pošalji komentar
(sreda, 07. sep 2016, 03:50)
anonymous-sova [neregistrovani]

Kultura

Kultura ratovanja nalaze da se izaslanik-pregovarac pod belom zastavom postuje i bezbedno vrati svojima. Austrijanci su se drzali pravila.

(ponedeljak, 24. nov 2014, 01:34)
anonymous [neregistrovani]

Lepa

Prica za malu decu i mit za odrasle.Zar bre mislite da je to sve istina.Mislite da bi ga tako laku pustili pogotovu posle onog sta je rekao A.ugarskom oficiru.Srbija i srpski narod zivi od mitova i legendi i nikako da se vrati u stvarnost u 21vek.

(nedelja, 19. okt 2014, 15:18)
Rene [neregistrovani]

zbog...

...ovakvih ljudi,junaka iz prvog svetskog rata se rado izjasnjavam kao Srbin...

(nedelja, 19. okt 2014, 14:13)
anonymous [neregistrovani]

licemerje

" Требало је да му ово одликовање буде уручено на свечан начин у Београду. Међутим, то никако није одговарало Богољубовом непосредном старешини, па га је овај послао кући на одсуство."
Ovakve se stvari desavaju cesto kodnas, zasto se ne napise ime njegovog staresine da se zna .Ja nisam covek koji podrzava lincovanje ali mi moramo da se naucimo odgovornosti.

(nedelja, 19. okt 2014, 12:10)
Рећи истину [neregistrovani]

увек!

Треба рећи истину увек! Наш прост народ је увек био храбар и честит, а није био довољно мудар и паметан да изабере исте такве људе да му буду старешине и политичари. Него код нас увек у политичкој борби победе барабе и насилници, па онда отимају награде, одликовања и следовања, јер знају колико су нико и ништа у односу на праве јунаке. Ово је једна таква прича.

(nedelja, 19. okt 2014, 11:15)
anonymous [neregistrovani]

Da, to je lik

Patriote, muskarca i coveka!
Slava mu!

(nedelja, 19. okt 2014, 08:49)
Чича из Шумадије [neregistrovani]

Шта да се каже

Један од многих примера херојства српског војника и примера злобе његовог старешине, тешко је то сада исправити, ипак је то светао тренутак да се потомци сећају а ми поносимо... један од хиљада и хиљада, знанихи незнаних.

(nedelja, 19. okt 2014, 08:47)
anonymous [neregistrovani]

komentar

Kako je to bilo hrabro i ponosno vreme za Srbiju i Srbe.
A danas?