Tamo daleko, u Odesi

Deset oktobarskih/novembarskih dana "koji su potresli svet" 1917. godine uzdrmali su i odnose istorijskih prijatelja i ratnih saveznika Srbije i Rusije. Vlada i vojska balkanske kraljevine, koja se spremala za povratak u otadžbinu, skoro u danu je ostala bez zaštite onih u čiju se pomoć uzdala od početka Velikog rata, a među onima koji su direktno osetili uticaj sukoba "crvenih" i "belih" u Rusiji bili su pripadnici Srpskog dobrovoljačkog korpusa u Odesi i ruski vojnici na Solunskom frontu.

Kada je Nikoli Pašiću, predsedniku Vlade Kraljevine Srbije, 28. jula 1914. godine dostavljen telegram sa austrougarskom objavom rata, predanje kaže da je ustao od stola u niškom hotelu "Evropa" i kratko prokomentarisao: "Naša stvar je pravedna, Bog će nam pomoći!"

Vrhovni komandant srpske vojske, regent Aleksandar Karađorđević, koji je u Kragujevcu dočekao objavu rata iz Beča, uzdao se, s razlogom, i u drugu vrstu pomoći. Dan ranije od ruskog cara Nikolaja dobio je depešu kojoj je, kao odgovor na molbu da uzme Srbiju u zaštitu, stajalo: "Možete biti uvereni, Visočanstvo, da Rusija ni u kom slučaju neće prestati da se interesuje za sudbinu Srbije."

Čim su počela ratna dejstva, ruski car je naredio da se formira Misija za specijalne namene za pomoć Srbiji, a ruska luka na Dunavu, Reni, izabrana je za početnu tačku dopremanja pomoći, dok su srpske luke Radujevac i Prahovo predstavljale mesta istovara.

Pored političke i finansijske podrške, Rusija je slala i naoružanje. Još tokom Cerske bitke pristiglo je 120.000 pušaka. U drugom konvoju bilo je više od 30.000 sanduka sa municijom, oko 300 sanduka sa granatama, 214 navoja bodljikave žice... Ruska vojska je poslala i balone za osmatranje neprijateljskih položaja, dva motorna čamca i oklopni parni brod "Tiraspolj".

Prva ruska vojna misija je bila sastavljena od sto šest mornara sa kapetanom Jurijem Volkovickim na čelu. Ta grupa je obučavala srpske vojnike, pa je kasnije formiran "Odred zapovedno rečno minerstvo", što je i prva organizovana jedinica rečnog minerstva u Srbiji.

Srbija i Rusija su razmenjivale obaveštajne podatke, a značaj dunavskog puta posebno se ogledao u tome što su njime u Srbiju tokom 1914. i 1915. godine prebacivani i dobrovoljci.

Istoričari ocenjuju da bi, bez pomoći iz Rusije, Srbija teško izdržala ratne napore 1914. godine.

Rusi su se angažovali i nakon povlačenja srpske vojske preko Albanije. Kada su srpski vojnici stigli na jadransku obalu, italijanski brodovi su oklevali da ih prihvate, ali se situacija promenila posle intervencije cara Nikolaja Drugog kod saveznika.

Začeci Srpskog dobrovoljačkog pokreta

Još prve ratne godine u Rusiji se javljaju zahtevi za formiranjem borbenih jedinica koje bi bile sastavljene uglavnom od zarobljenih Srba iz Bosne i Hercegovine i drugih krajeva Austrougarske. Prvi podaci o tome datiraju od 29. novembra 1914. godine, kada je srpski poslanik u Petrogradu Miroslav Spalajković telegramom tražio uputstvo od srpskog Ministarstva inostranih dela u Nišu istakvši da ga zarobljenici mole da izdejstvuje da se upute u Srbiju. 

U knjizi Milana Micića "Srpsko dobrovoljačko pitanje u Velikom ratu" navodi se da je srpskom poslanstvu u Petrogradu stiglo 19.700 pisama od strane Srba iz Austrougarske koji su zarobljeni u Rusiji. Ističe se da je kod njih bila vidljiva spremnost da se bore protiv države čiji su podanici bili.

To je dovelo rusku i srpsku vladu u nedoumicu kako da reaguju na te zahteve. Naime, ruski car Nikolaj je 1907. godine inicirao Hašku konferenciju na kojoj su se zemlje obavezale na neupotrebljavanje ratnih zarobljenika protiv njihove zemlje. Zbog toga je prikupljanje dobrovoljaca u početku bilo otežano.

I srpska vlada je imala određene rezerve koje su se najviše ogledale u uticaju tajne organizacije "Ujedinjenje ili smrt" na dobrovoljački pokret 1914. godine. Međutim, posle Niške deklaracije, u kojoj se proklamuje ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca u jednu državu i nestajanje Austrougarske kao države, stiže i prva reakcija na zahteve zarobljenika u Rusiji.

Krajem decembra 1914. "crnorukac" Hercegovac Dušan Semiz odlazi u Rusiju i traži da se pozitivno odgovori na molbe zarobljenika da stupe u srpsku vojsku. Dobija pozitivan odgovor od ruskog Generalštaba i Ministarstva inostranih dela i vraća se u Srbiju gde predaje pisma zarobljenika Nikoli Pašiću, predsedniku Vlade, kao dokaz njihove spremnosti da se bore za oslobođenje.

Međutim, iako je Pašić obećao da će se "hitno rešiti dobrovoljačko pitanje", do leta sledeće godine u Srbiju je stiglo svega 50 dobrovoljaca. Sredinom 1915. "crnorukci" ponovo preuzimaju inicijativu i, pod uticajem Dragutina Dimitrijevića Apisa, komanda Užičke vojske 19. jula 1915. izdaje naredbu Dušanu Semizu i Mustafi Golubiću da odu u Rusiju i rade na prikupljanju dobrovoljaca.

Istovremeno u Rusiju stižu i predstavnici srpske vlade Mirko Komnenović (iz Herceg Novog), kao i Siba Miličić (Hrvat iz Dalmacije) i Blažo Rukavina (Hrvat iz Like), koji su poslati na zahtev Jugoslovenskog odbora. Oni su obilazili zarobljeničke logore, a paralelno je dobrovoljce sakupljalo i srpsko poslanstvo u Petrogradu, što je ponekad dovodilo do međusobne surevnjivosti, navodi Micić.

Ipak, do napada Bugarske na Srbiju 14. oktobra 1915. godine, već pomenutim dunavskim putem prebačeno je oko 3.500 dobrovoljaca.

Ulazak Bugarske u rat zaustavio je priliv dobrovoljaca Dunavom. Grupa od 249 vojnika i sedam oficira vraćena je iz dunavske luke Reni u Jekatarinoslav, a potom u Odesu. Upravo ta grupa je i predstavljala začetak srpskih dobrovoljačkih formacija u Rusiji, kojima će se kasnije pridružiti i nekoliko hiljada bivših zarobljenika iz Jelca, Borisavljevska, Kozlova, Borborua, Košira i Taškenta.

Podrška ruskog cara

Već pomenuto oklevanje Italijana da prevezu srpske vojnike na jadranskoj obali imalo je uticaj i na prikupljanje dobrovoljaca za srpsku vojsku. Srpski poslanik u Petrogradu Spalajković i konzul u Odesi Cemović su caru Nikolaju Drugom predali Pašićevu depešu i notu o pitanju dobrovoljaca zajedno sa depešom o držanju Italije. Car je pozitivno odgovorio na oba dokumenta.

Rusija je preuzela obavezu da finansira izdržavanje srpske dobrovoljačke jedinice i da se svi koji to žele upute u Odesu. U te svrhe dodeljeno je 80 miliona zlatnih rubalja iz dvorske kase. Privremena komanda predata je srpskom majoru Ž. Pejoviću, a odred je bio pod komandom načelnika Odeskog vojnog okruga generala Ebelova.

To što je ruska vlada preuzela finansiranje dobrovoljca u vojnom i političkom smislu je uticalo na delovanje srpskih dobrovoljačkih jedinica u periodu od 1914. do 1918. godine. Milin Micić ističe da je "istorija srpskog dobrovoljačkog pokreta segment sveukupnih istorijskih procesa koji su uzburkali Rusiju tih godina".

Nakon podrške ruskog cara, od januara do marta 1916. godine dolazi do značajnijeg priliva dobrovoljaca u Odesu. To je rezultiralo stvaranjem Prvog puka Srpskog dobrovoljačkog odreda 2. februara iste godine. U martu su formirani Drugi i Treći pešadijski puk, a osnivanje Četvrtog puka je počelo 23. aprila.

Srpski vojni izaslanik u Rusiji Branislav Lontkijević polovinom februara 1916. godine izveštava vladu na Krfu da u to vreme ima 12.000 srpskih dobrovoljaca u Odesi ili na putu za Odesu. Pretpostavljalo se da konačan broj dobrovoljaca može biti oko 20.000.

Nakon što je Rusija odlučila da komandu nad dobrovoljcima preuzmu srpski oficiri, srpska Vrhovna komanda 24. februara 1916. godine za komandanta Prve srpske dobrovoljačke divizije postavlja Stefana Hadžića, a tri dana kasnije na Krfu počinje da radi štab divizije.

Od Ministarstva vojnog Hadžić dobija uputstva "da je potrebno da se od raznih dobrovoljačkih elemenata, bivših austrougarskih vojnika dobiju čvrste, solidne, disciplinovane i srpskim idejama zadojene i oduševljene jedinice". Iz uputstva je vidljiva izvesna doza nepoverenja u jedinice čiji sastav čine zarobljenici iz Austrougarske.

Hadžić je izvestio prestolonaslednika Aleksandra da su se 28. aprila 1916. godine u Odesi nalazila 9.733 dobrovoljca i da su se očekivala još 3.482. Bili su naoružani austrijskim puškama (menliherkama).

"Među vojnicima je najviše Bosanaca, zatim Banaćana sa Bačvancima i Baranjcima, i na trećem mestu su Sremci i Slavonci sa Ličanima. Sa malim izuzetkom svi su vojnici Srbi pravoslavni", pisalo je u izveštaju.

U dobrovoljce su išli i oficiri, austrougarski državljani koji nisu bili srpske nacionalnosti Hrvati, Slovenci, verovatno i bosanski muslimani. Među njima je bilo i Čeha, Slovaka i Poljaka.

Micić navodi da su se vojnici-dobrovoljci prijavljivali vođeni uglavnom srpskom nacionalnom idejom, a oficiri koji nisu bili Srbi uključivali su se u vojsku vođeni idejom jugoslovenskog ujedinjenja. Tako dolazi do prvih previranja zbog političkih pitanja kada je u maju 1916. godine sedam oficira Hrvata napustilo diviziju.

Korpus se ipak sve više popunjava dobrovoljcima, a značaj mu daju i dve visoke posete u Odesi. Prvo je 16. i 17. maja 1916. godine stigao predsednik srpske vlade Nikola Pašić. Nakon toga, 22. maja smotru divizije izvršio je i ruski car Nikolaj Drugi.

"Srbi se nikada živi ne predaju"

Krenule su i prve pripreme za odlazak na front. Kada je Rumunija ušla u rat na strani sila Antante (avgust 1916), njene snage trebalo je da drže front ka Erdelju, a pomoćni front nalazio se na Dobrudži i Dunavu. Rusija je u Dobrudži ratovala sa jednim korpusom, a Prva srpska dobrovoljačka divizija po naređenju ruske Vrhovne komande, i uz saglasnost srpske vlade, uključena je u taj korpus na čijem čelu je bio general Zajančkovski.

Komandant Stevan Hadžić 5. avgusta izdaje naredbu u kojoj ističe "izvršenje svetog zadatka, oslobađanja i ujedinjenja svih Slovena od Belog i Jadranskog pa do Baltičkog mora" kao i da "oficiri i vojnici Prve srpske dobrovoljačke divizije na obali Dunava dadu dokaza bratskoj Rusiji da su dorasli svojim grudima zaštititi ovu svetu zemlju", navedeno je u Micićevoj knjizi.

Dan pre transporta za Dobrudžu, 28. avgusta divizija je imala 15.983 vojnika, a 6. septembra 16.568 ljudi (iz Srema, Banata, Bačke i Baranje 6.225, iz BiH 6.177, iz Hratske, Slavonije, Dalmacije, Istre i Slovenije 3.269, iz Češke, Slovačke i Galicije 542 i iz Srbije 355).

Sedmog septembra srpski dobrovoljci sudarili su sa bugarskim jedinicama. Kod sela Kora Nasradina i Kora Sinana razbijen je 36. bugarski puk, a 35. vračanski puk imao je ozbiljne gubitke. Srpska dobrovoljačka divizija je izgubila 1.343 vojnika. Ipak, uspeh srpskih dobrovoljaca nije iskorišćen jer su Bugari zauzeli rumunsku tvrđavu Turtukaj i zarobili 28.000 rumunskih vojnika. Zbog toga je 47. korpus povučen i obrazovala se nova linija fronta.

Tada su srpski dobrovoljci stekli dobru reputaciju kod Rusa i Rumuna. U bezizlaznim situacijama pojedini su vršili samoubistva jer su se plašili da bi mogli da padnu u zarobljeništvo i da će neprijatelj vršiti odmazdu nad njihovim porodicama. Kod Rumuna je nastao mit "da se Srbi nikada živi ne predaju".

Za 34 dana borbi na Dobrudži, Prva srpska dobrovoljačka divizija izgubila je 53 odsto vojnika (9.343 je izbačeno iz stroja). Oni su iz stroja izbacili 14.800 bugarskih vojnika, zaplenili četiri baterije, osam mitraljeza i 1.540 pušaka. Odlikovani su sa 2.408 visokih odlikovanja.

Međutim, junaštvo divizije tokom krvavih okršaja ostalo je nenagrađeno pobedom zbog lošeg vođenja ruskog korpusa i zbog katastrofalno lošeg učinka rumunskih trupa. Ovo poslednje naročito je pogodilo vojnike jer su imali osećaj da su ratovali za Rumuniju, koja je želela nakon rata da pridobije Banat.

Previranja i disidentski pokret

Kriza u dobrovoljačkom pokretu se produbljuje tokom proleća 1917. godine, kada se pojavio "disidentski pokret". Nakon što je krenulo formiranje Druge srpske dobrovoljačke divizije, bilo je i nasilnog mobilisanja zarobljenika pošto su članovi Jugoslovenskog odbora insistirali da među njima bude što više Hrvata i Slovenaca.

Od polovine oktobra 1916. godine, u Odesu je bilo upućeno oko 20.000 mobilisanih ratnih zarobljenika, od kojih mnogi nisu želeli da postanu deo dobrovoljačkih jedinica. Na taj način učinjena je velika greška koja je uticala na stanje u korpusu. Neke grupe su pobegle, a neki su vraćeni među ruske zarobljenike.

Grupu od 313 Hrvata koji su pobegli presreli su i vratili kozaci. Jednom prilikom tokom ručka, deo Hrvata se pobunio uzvicima: "Živila Austrija! Dole Srbija! Dole Kralj Petar!"

Među onima koji su odbili da stupe u Srpski dobrovoljački korpus bio je i ruski zarobljenik Josip Broz, docnije poznat i po nadimku Tito.

"Tada su u Korpusu nastala velika politička previranja. Jedni, među kojima je bilo uglavnom rukovodstvo tog korpusa i koji su radili po instrukciji srpske vlade, taj korpus su tretirali kao oruđe velikosrpske politike, bez obzira na to što je među dobrovoljcima bilo gro ljudstva sa teritorija koje su do tada bile pod Austrougarskom carevinom: iz Bosne, Hercegovine, Like, Dalmacije i drugih krajeva Hrvatske, iz Slovenije (...)

Spora je bilo i oko zakletve. Odbijali smo da je položimo srpskom kralju. Osim toga, u unutrašnjem životu jedinica tog korpusa takođe je vladao dril, što su unosili naročito pojedini srpski oficiri koji su došli sa Solunskog fronta", zabeleženo je Brozovo sećanje u knjizi "Jugosloveni u Oktobarskoj revoluciji".

Osim nacionalnih pitanja, uzroci disidentstva su bili i snažna austrougarska propaganda i pretnje upućene dobrovoljcima i njihovim porodicama.

U pokušaju da se reše problemi, formirana je Vaspitna komanda sa zadatkom da utiče na shvatanja vojnika. Promenjeno je i ime u Dobrovoljački korups Srba, Hrvata i Slovenaca 31. marta 1917. godine.

Tek kada su svi nezadovoljni zarobljenici otpušteni i vraćeni u logore, Korpus je povratio duh jedinstva i imao je jasnu želju da učestvuje u borbama na Solunskom frontu. Međutim, od 45.000 ljudi, koliko je Korpus brojao na vrhuncu, nakon previranja spao je na oko 18.000, a njegov sastav postao je dominantno srpski.

Korpus u vreme revolucije u Rusiji

Nakon iscrpljujućih borbi u Dobrudži, usledili su izazovi za dobrovoljce i na unutrašnjem planu. U ruskoj vojsci je narušena disciplina i unutar nje su osnovani vojnički sovjeti. Mnogim vojnicima, izmorenim od ratovanja, bile su privlačne i ideje bošljevika.

To što je Korpus formiran uz podršku cara doprinelo je da ga posmatraju kao potencijalnu bazu protivnika revolucije. Boljševički agitatori su među dobrovoljcima širili ideje "nove ruske demokratije" i praktično radili na rasturanju Korpusa.

Puštane su i glasine da je srpska vojska pucala na demonstrante u Petrogradu.

Komandant Korpusa Mihailo Živković je 31. marta 1917. ocenio da u korpus dolaze ideje koje su "često protivurečne i za prilike u kojima se korpus nalazi potpuno neumesne i štetne i stvaraju zabludu i pometnju".

Nastupili su prvi slučajevi bekstva pojedinaca, manjih grupa pa i čitavih jedinica. Pojedini vojnici i oficiri koji su bili vođe istupanja iz Dobrovoljačkog korpusa kasnije su postali komandanti u Crvenoj armiji. Među njima su Borivoje Antonović, Dimitrije Georgijević, Aleksa Dundić, Nikola Kovačević, Maksim Čanak, Emil Čop, Jovan Šipoš...

Dekret o miru, usvojen na Drugom kongresu radničkih i seljačkih deputata, 8. novembra (26. oktobra po starom kalendaru) 1917. godine i proglašavanje momentalnog povlačenja Rusije iz Prvog svetskog rata bio je novi udarac za srpsko-ruske odnose, naravno i sudbinu Dobrovoljačkog korpusa.

Srpski zvaničnici su u početku bili oprezni, što se može videti iz preporuka koje je Nikola Pašić slao srpkim diplomatama.

U nekim pismima je preporučio da se "podesi držanje, govor i opštenja s ruskim političarima u novonastaloj situaciji u cilju da se prodre u ono što se iza kulisa sprema". S druge strane je abdikaciju Nikolaja Drugog ocenio kao "uzvišeni primer patriotizma koji je car pokazao celom svetu", ali je i oprezno poželeo Rusiji da, "organizovana na demokratskim osnovima, nadmaši svojom slavom, svojom moći i svojim civilizatorskim radom sva svoja stara slavna vremena".

Međutim, vremenom je srpska vlada sve više naklonosti pokazivala prema protivnicima revolucije.

U decembru 1917. godine, Pašić je u zvaničnoj izjavi za Srpske novine rekao: "Anarhija koja vlada u Rusiji dozvolila je neprijatelju da postigne takve uspehe kakvima se nije nadao. Ne može se govoriti o ruskoj revoluciji, već o ruskoj anarhiji u pravom smislu reči. Ono što se događa u onoj ogromnoj državi posledica je prostranosti teritorije i zamršenog kompleksa njenih problema. Ali ja se sigurno nadam da će Rusija naći svoj put kojim će doći do svoga preuređenja."

Prebacivanje na Solunski front

Još tokom leta 1917. godine, srpska vlada i vojska želele su da se dobrovoljci prebace na Solunski front. Međutim, ruska komanda je htela da ih upotrebi na Dobrudžanskom frontu, čemu se velika većina vojnika i oficira protivila.

Usledili su pregovori srpskih i ruskih vlasti nakon kojih je postignut kompromis i počelo je prebacivanje koje je izvršeno u tri velike grupe. Prva je stigla 7. decembra 1917. preko Arhangelska, a druga tokom januara 1918. istim putem. Treća grupa je stigla tokom marta i maja 1918, a njihovo putovanje je bila prava avantura jer su zbog revolucionarnih borbi u Rusiji išli preko Sibira do Dalekog istoka, odakle su preko Singapura i Sueckog kanala stigli u Solun.

Iz Rusije je na Solunski front stiglo ukupno oko 12.500 dobrovoljaca i oni su sa dobrovoljcima iz SAD i Vardarskom brigadom formirali Jugoslovensku dobrovoljačku diviziju.

Prema pisanju londonskog Tajmsa iz oktobra 1918. godine, ojačani jakim kontingentom dobrovoljaca, Srbi su potpuno izmenili situaciju na Balkanu.

Nisu ipak svi dobrovoljci uspeli da se evakuišu na Solunski front. Pripadnici dopunskog bataljona Srpskog dobrovoljačkog korpusa zadržani su u Arhangelsku i oni su uključeni u intervencionističke snage Antante. Nad bataljonom su komandu imale savezničke snage, a sukobi između intervencionista i boljševika počeli su u junu 1918. Dopunski bataljon je učestvovao u razoružavanju boljševičkih trupa.

Dobrovoljci su učestvovali i u borbama oko Murmanska maja 1919. godine. Tek nakon šest meseci manjih okršaja, dopunskom bataljonu je dozvoljeno da novembra 1919. godine otplovi za Francusku, a odatle za Dubrovnik. Tako su srpski dobrovoljci svoje vojevanje završili punih godinu dana nakon završetka Prvog svetskog rata.

Istoričar Mihail Vaščenko, ekspert Ruske reči, kaže da zvanično ni Srbija ni Kraljevina SHS nisu uputile svoje vojne jedinice na teritoriju Rusije. I on ističe da je srpska vlada bila protiv toga.

U Memorandumu o učešću Srba u intervenciji u Rusiji, koji je po nalogu Živojina Mišića napisao komandir dobrovoljačkih snaga, piše: "Nama je bilo žao što smo se upleli u borbu protiv Rusa, jer su i u Crvenoj gardi služili Rusi."

Rusi na Solunskom frontu

Revolucionarna previranja u Rusiji, osim na srpske dobrovoljce, uticala su i na ruske vojnike koji su se zatekli na Solunskom frontu, koji je u Rusiji poznat kao "makedonski front". 

Rusi su na Balkan došli tokom 1916. godine na molbu Francuza, a portal Vostok navodi da su oni došli kao moralna pomoć srpskoj vojsci i Srbiji. Nakon što je car Nikolaj Drugi dao zeleno svetlo, došlo je oko 18.000 ruskih vojnika podeljenih u dve brigade. Druga ruska posebna pešadijska brigada bila je pod komandom general-majora Diterihsa, a Četvrta ruska posebna brigada pod komandom general-majora Leontjeva.

Prvu priliku da se pokažu ruski vojnici su imali 10. septembra 1916. kada su se borili zajedno sa Francuzima. Diterihsova jedinica je bila u prvim redovima, a operacija je bila uspešna.

Ruski vojnici borili su se u blizini Prve i Treće srpske armije u vreme Gorničevske i Bitoljske bitke (septembar 1916). U tim borbama, srpski i ruski vojnici imali su puno poverenje jedni u druge i s oduševljenjem su se zajedno borili.

Nakon oslobođenja Bitolja, u koji su Rusi ušli zajedno sa srpskom konjicom (kao i njihovi sunarodnici dobrovoljci, 1912. godine) saveznički komandanti su se otimali oko toga u čiji će kontingent ući, ali je ruska komanda odlučila da budu u sastavu Prve armije, koju je vodio vojvoda Živojin Mišić, piše Branko Bogdanović u knjizi "Braća po oružju",

Tokom Oktobarske revolucije, ruski vojnici gube kontakt sa Vrhovnom komandom i njihov status postaje nedefinisan. Kada su Sovjeti doneli Dekret o miru, vojnici su hteli da se vrate u Rusiju, ali je francuska komanda smatrala da taj dekret ne važi za ruske trupe u inostranstvu.

Krajem februara podelili su ruske trupe na tri kategorije. U prvoj kategoriji su bili oni koji su pristali da se bore zajedno sa Francuzima. Jedan deo njih je sahranjen na Zejtinliku, gde i danas postoji ruska parcela.

U drugoj grupi su bili oni koji su odbili da se bore, ali su pristali da rade za saveznike druge poslove. Oni su kasnije upućeni u Afriku, a tek poneki su uspeli da se vrate u Rusiju posle 1920. godine.

U trećoj kategoriji su bili oni koji nisu želeli da ratuju ni da sarađuju, već su insistirali da se odmah vrate u otadžbinu. Njih su Francuzi zarobili i formirali su radni bataljon. Mnogi su u radnim logorima umrli od gladi i bolesti.

Najveći deo vojnika se vratio u Rusiju 1920. godine, a povratak je konačno završen tek 1923. Većina boraca je po povratku učestvovala u građanskom ratu, oko dve trećine su bile na strani Crvene armije, a u redovima belogardejaca je bila trećina povratnika.

Deo vojnika je ostao u emigraciji, a na Solunskom frontu je život izgubilo više od 4.000 Rusa.

broj komentara 12 pošalji komentar
(četvrtak, 09. nov 2017, 05:57)
Dragutin [neregistrovani]

Hvala na odlicnoj lekciji iz ne tako daleke, istorije Srbije.

Ovog autora, gospodina Boljanovica, Ministarstvo prosvete bi trebalo da postavi kao posebnog nastavnika savremene istorije iz perioda Prvog Svetskog Rata. On bi mogao da jos prosiri ovaj tekst i da napravi knjigu koja bi bila obavezno stivo u nekom prikladnom predmetu u skolskom programu. Takodje bi ga trebalo poslati u sve skole da odrzi zajednicko predavanje, (svim ucenicima zajedno u velikoj sali)
Iz ovih podataka jasno se vidi ko je najvise doprineo svojim zivotima, stvaranju Jugoslavije. Mnogo hvala za odlican clanak.

(sreda, 08. nov 2017, 22:16)
Istoričar [neregistrovani]

Naše pobede, tuđi porazi

Prva srpska dobrovoljačka divizija postigla je za nešto manje od mesec dana tri pobede protiv Bugara (kod Dobriča, Sousi_ali-beja i Kokardže), i jednu protiv Turaka, kod Amzače. Na žalost, rumunski neuspesi i rusko odstupanje uslovili su da je sve to bilo uzalud.
Druga dobrovoljačka divizija, formirana od prislino mobilisanih (9.000 Hrvata, 7.000 Srba i 4.000 Slovenaca) nije ni učestvovala u borbama, ali je disidenata u njoj bilo mnogo više. Od oko12.500 ljudi koji su maja 1917. nakon plebiscita napustili korpus, manje od 10% bilo je iz Prve divizije.
O disidentima u Srpskom dobrovoljačkom korpusu nedavno je objavljen članak u "Radu Muzeja Vojvodine", gde autor (dr Predrag Bajić) zaključuje da su to bili antisrpski elementi, koji su još pre revolucija u Rusiji izražavali mržnju prema Srbima i srpstvu i da (citiram) "danas samo možemo da nagađamo kakav bi bio razvoj događaja da se o tome na vreme povelo dovoljno računa".

(sreda, 08. nov 2017, 15:51)
Rados [neregistrovani]

Najzad jedan tekst, onakav kakav se ocekuje na RTS-s

Ja licno od RTS-a sam uvjek imao ocekivanja da ponudi sto vise ovakvih testova. Bravo !

(sreda, 08. nov 2017, 15:46)
Histori baf [neregistrovani]

Zaista dobar Clanak

Trebalo bi ga uvrstiti u udzbenike, neutralan i pun cinjenica, Istorija covjecansva je tuzna prica o posljedicama neovisnosti od Stvoritelja.

(sreda, 08. nov 2017, 15:24)
Sale [neregistrovani]

Tekst

Svaka čast autoru na trudu i zalaganju. Precizno do najsitnijeg detalja. Sve pohvale, uvedite više ovakvih tekstova.
Pozdrav.

(sreda, 08. nov 2017, 12:58)
глас разума [neregistrovani]

Цар Николај Романов и цела Русија веома скупо платили сву подршку Србији

То је нешто пред чиме се у Србији више не смеју затварати очи и свако ко свесно или несвесно омаловажава ту изузетну руску помоћ нашој држави и нашим прецима није ништа друго до штеточина по наше односе са Русијом. Када се има у виду кроз шта је све прошла Русија у данима непосредно пред, за време и после револуције и то како је завршио Велики Цар Николај Романов са целом породицом, онда се томе мора одати признање, почаст и максимално поштовање, јер тешко је и замислити шта би било са Србијом да те подршке није било у време кад нам је била најпотребнија. Русија је изгубила тих дана своју царевину и постала комунистичка... Зато не могу ја лично никад осећати неке западнњаке као ближе и веће пријатеље, који опет без интервенције руског Цара прстом не би мрднули да нам помогну, а који су нам касније толико пута одмагали и наносили штету. Однос велике већине Срба према Русији није ни случајан ни неприродан, то сви морају већ једном да укапирају... нема доминантне антируске политике са Србијом ни у Србији!

(sreda, 08. nov 2017, 12:12)
anonymous [neregistrovani]

Pohvala

Dobar tekst puno podataka i istorijskih cinjenica sve upotpunjeno originalnim fotografijama . Setnja kroz istoriju i predstavljanje nekih dogadjaja nepoznatih nama obicnim citaocima .Svaka cast za novinara i redakciju.

(sreda, 08. nov 2017, 11:36)
anonymous [neregistrovani]

Моровић

Хвала РТСу за овај диван текст. Многи од нас су ово знали и много више него што може да стане у новинарски ограничени простор. А тек када се буде писало о нешто ранијим ратовима за ослобођење Србије од Турске 1876-77. и о руском доприносу нашој борби, где су заправо себе довели у безизлану ситуацију жртвујући своју економију, свој социјални поредак и довели себе у предреволуционарно стање због помоћи Србији, тек онда ће и најневернији схватити зашто ми осећамо Русе као своје. И обрнуто. А посебно ми је драго што сте на два места у тексту поменули Италију и Италијане. Време је да се разруши ничим заснован мити о француској помоћи нашој војсци. Италијанска флота је евакуисала целокупну српску војску на Крф, учествовало је преко 300 италијанских бродова који су данима пребацивали нашу војску. Уз жестоке борбе и велике губитке, Италијани су испољили невиђену храброст. И то смо олако заборавили. И како је Италију израдила Британија и Француска, јер су им обећали да ће после рата на мировниј конференцији добити Далмацију, делове црногорског приморја и целу Албанију. На Калемеграду морамо да направимо споменик захвалности Италији.

(sreda, 08. nov 2017, 11:09)
anonymous [neregistrovani]

Komentar

Vecna zahvalnost nasim herojima.Slava im.

(sreda, 08. nov 2017, 10:28)
anonymous [neregistrovani]

Da nije kao ti

... znali bi da su ljudi dolazili na Zapad i pre mobilnog telefona. Da se manje živelo u prošlosti, ne bi nam Rusija bila sve...