Живот на папиру

Диктатура младих писаца

Данашњи писци и холивудске глумице деле сличну судбину, не смеју да остаре јер онда за њих више нема места на сцени.

Некад смо живели у култури старости. Не само да су се године и искуство ценили, него су млади људи облачењем, чешљањем и држањем желели да изгледају стари што пре.

Данас је дошло друго време: живимо у култури младости, те и они који имају преко шездесет година желе и даље да буду млади.

Последња област у којој бисмо помислили да може доћи до "диктата младости" вероватно је књижевност.

За разлику од филма, фотографије, па и стрипа, које су младе уметности, књижевност је најстарија и у њој је увек важило правило да су најбољи књижевници играли улоге "мудрих Нестора".

Андрић је од 1945. године до смрти држао физиономију доброхотног старца; Селимовић није мењао ауторитарни старачки оквир наочара до смрти; Живојин Павловић поносно је носио густе седе бркове; Драшко Ређеп је до последњег дана истурао отежале старачке образе као заставе.

Данас је дошло ново доба: што је неко стар и искусан у књижевности више није предност него мана.

Писац треба да буде млад да би био запажен. У реченици коју сте управо прочитали постоји контрадикторност између речи "запажен" и "млад".

Писац, пре свега, уопште не треба да буде запажен те је отуд ирелевантно да ли је млад. Оно што треба да буде примећено је његова књига.

Без претеривања могло би се казати да би писац током тридесет година писања могао да остане само име и да нико и не сазна како изгледа, нити да се у јавности појави иједна његова фотографија.

Отуд може да буде млад, стар, кљаст, слеп, аријевски леп...

Његов изглед не би требало да игра никакву улогу у томе да ли добро или лоше изгледа његова књига. Али...

Данас је дошла нова мода. Књига је перформанс, провокација, и дрско исказивање мишљења (баш по мери младих). Постоји мит о томе да је књижевност у кризи, што је врло лако доказати да није тачно, ни на српском, ни на светском нивоу.

Ако се тај мит пак прогута, онда су нам потребни превратници који ће унети нови крвоток у нешто што је „пуно паучине“ и „учмало“.

Таквима ћемо, само зато што су на Фејсбуку, давати највише награде, јер они се не либе да на свој профил закаче скандалозне снимке себе, својих књига, истомишљеника и нарочито противника.

Шта у оваквом окружењу да траже мудри старци и велики српски писци: Радован Бели Марковић (72), добитиник највиших наших награда, или НИН-ов добитник Милован Данојлић (82), или Алек Вукадиновић, песник (81), актуелни и уједно најстарији добитник награде „Меша Селимовић“?

Манифестације које носе називе „Постниновске чаролије“ или „Крокодил“ нису за њих. Њихови издавачи не би могли за ове писце да направе густ распоред гостовања и отварања сајмова.

Ипак, реч је о писцима на чије искуство би требало обратити пажњу.

Сведоци смо ипак супротног. Стари су као ствари, уз њих не може да се веже кинетичка енергија. Иду у музеј и тамо су у бољем случају поштовани експонати; у горем ни то.

Када ће мудри Нестори поново ући у моду тешко је казати. Свакако не у ближој будућности.

Дотад за утеху можда остаје Ујевићев стих: „Бити већ стар, а тако млад...“

број коментара 0 пошаљи коментар