Стојановић: У матрицу постојања ЈДП-а уписана тежња за изврсношћу

Југословенско драмско позориште обележиће 3. априла 70 година од своје прве представе – "Краљ Бетајнове" Ивана Цанкара. Tада је то дело режирао Бојан Ступица, а сада ће публика гледати поставку Милана Нешковића.

Уметнички директор ЈДП-а, редитељ Горчин Стојановић каже да није случајно да је Цанкарево дело изведено на отварању тог театра у тренутку "када је једна нова држава правила своје репрезентативно позориште нанеким социјалистичким засадама".

"Цанкар је пре свега одличан писац и од оних старих социјалдемократа који су свет разумевали мало узбудљивије и мало мање плошно него касније, али ЈДП свакако не спада у тај соцреалистички корпус. Никада није спадало, ако ништа друго онда због тога што је један други Словенац, Бојан Ступица, заправо режирао прве представе ЈДП-а и зато што је он својом маштом, енергијом, снагом и страшћу превазилазио сва идеолошка ограничења која у овом позоришту срећом нису дуго ни трајала", рекао је Стојановић у интервјуу Танјугу.

Стојановић каже да не зна како је тај комад о капитализму могао да буде прихваћен 1948. године, али и примећује да је Цанкарево дело данас актуелније зато што критикује "оно што ми данас живимо".

"Веома слично као Нушић. Нушић је писац капитализма. Није писац социјализма и он се није добро сналазио у социјализму и отуд је и настала читава једна идеја да Нушића треба играти малтене као лаку и површну комедију, па је требало да се догоди ово што се догодило последњих 20-25 година да би Нушић постао болно актуелан писац, врло горак и безобразан у односу на време у коме се његова дела показују", оценио је Стојановић.

Подсећа да се Цанкарева дела у првих 10-15 гдина словеначке самосталности нису много играла зато што "он удара у корен онога за чим се жуди, а то је логика капитала као логика моћи, логика приватне својине као логика апсолутног поседништва свега па и човекове душе".

"Неће пријати ни овај Цанкар, поготово домаћим економским либералима, али ће пријати публици. Ми имамо публику која долази чиста срца у позориште, гледа и онда суди о времену у коме живи на основу тих представа или о представама које гледа у односу на време у којем живи", истакао је Стојановић и додао да "Краљ Бетајнове" хвата било овог доба, дух времена на начин на који позориште треба да чини.

 "Дух времена умео да ошамари ЈДП"

Стојановић подсећа да је "дух времена умео да ошамари ЈДП" и споменуо забрану представе "Кад су цветале тикве" Драгослава Михаиловића 1969. у режији Бора Драшковића и врло брзу смрт Бојана Ступице под утиском тога.

"С друге стране у матрицу постојања ЈДП-а уписана је тежња за изврсношћу, за најбољим, значајним, великим, важним", нагласио је Стојановић.

Било је, како каже, страшних удара којима је ЈДП одолевао.

"Рецимо, 1999. године неко је пожелео да отера Јована Ћирилова, па му је то успело, па је покушао да направи неко друго позориште па му то није успело. ЈДП може бити много тога, само не може бити медиокритетско позориште и када хоће, то му не успева", наводи уметнички директор.

Било да играју савремена или класична, страна или домаћа дела, мисија је, према речима Стојановића, увек иста и не мења се већ 200 година колико постоје такозвана грађанска позоришта - "показати свету не његову слику, него све његове несавршености".

"Нема идеолошке доминације. То је смисао грађанског театра и када су комунисти направили ЈДП, они су сами себи уградили временску бомбу. Тог тренутка је почело оно што је смисао грађанског позоришта - критиковање света у коме се живи", рекао је Стојановић.

Подвлачи да су грађани направили себи позориште да би их подсећало на њихове несавршености и људи који то не разумеју, "покушавају да га ударе политички или се баве политиком у театру на публицистички начин, што није продуктивно".

"Ансамбл ЈДП свуда изазива пажњу"

Стојановић каже да где год се појави, ансамбл ЈДП-а изазива велику пажњу.

Исто се деси у Риму, Мадриду, Колумбији, Гвадалахари, Костарики, Шангају, Москви, али и у Пожаревцу, Косовској Митровици, Сомбору, Руми или Лазаревцу.

"И ми не правимо неку разлику осим што је лакше стићи до Руме него до Шангаја.

"Ми смо отворили Први фестивал комедије у Шангај. Просто је невероватно шта се дешава у Шангају када је култура у питању, то се не деси у Њујорку, Лондону, Москви или Паризу у неколико сезона и запитате се да ли је могуће да на неком фестивалу током само месец дана гостује све најгламурозније", наглашава Стојановић.

"Бити тамо тада није тек нешто, а неко је помислио да смо баш ми ти који треба да отворимо Први фестивал комедије Молијеровим, Јагошевим и Мићковим 'Уображеним болесником'", рекао је Стојановић и најавио гостовање у мају у Москви.

После "Краља Бетајнове", заграбачки редитељ Бобо Јелчић радиће у ЈДП-у пројекат "Зашто је подивљао господин Р", такође горку и трагичну, али и духовиту критику малограђанштине и неких од основних постулата грађанског друштва.

Стојановић сматра да није толико важно да ли ће нека од тих представа бити обележје јубиларне сезоне, него чињеница да се боре да по највишим стандардима, упркос свему, не да опстану, него да "праве нормално позориште".

"Понекад је то рад на ивици донкихотовштине, повремено је то ударнички, рударски рад. Са 25 глумаца имамо мисију да правимо ансамбл представе, успевамо да имамо репрезентативне сценографије, да костим буде најбољи могући, да играју најбољи могући глумци, да режирају најбољи могући редитељи. Позориште је уметност, а уметност је скупа ствар и немерљива новцем", закључио је Стојановић.

број коментара 0 пошаљи коментар