Хероине духа - Драгиња (Драга) Љочић Милошевић

Прва српска лекарка, докторка медицине са чином ратног поручника и велика феминисткиња, Драгиња Љочић једна је од најинтересантнијих жена у модерној историји Србије. Изједначавана са колегама једино у ратовима када је безброј пута доказала стручност радећи као лекарка, ова храбра жена није успела да пронађе посао у државној служби у својој струци. Иако је њена борба често била безуспешна, углед Драге Љочић је остао неукаљан, а њен живот и рад остаје једно од најбољих сведочанстава у историји жена у Србији 19. века.

Драгиња (Драга) Љочић (1855, Шабац - 1926, Београд) била је прва жена доктор медицине и тек четврта жена која је на читавом европском континенту докторирала из те области. Истовремено, њен живот сведочи о борби за равноправност полова и великој женској храбрости, па данас можемо рећи да је то била једна од најинтересантнијих жена у модерној историји Србије.

Прва српска лекарка, суфражеткиња (припадница покрета за једнако право гласа мушкараца и жена) и феминисткиња, Драга Љочић је од почетка своје лекарске каријере, иако са дипломом Циришког универзитета, непрестано мора да се бори са мизогиним ставовима своје околине, који су покушавали да је на сваки начин дисквалификују, у стручном и људском смислу.

Показујући безброј пута своје стручно знање, велику храброст и родољубље као болничарка у српско-турском рату (1876-1878), након кога је постала прва жена са чином поручника, а потом и као активни учесник балканских ратова и Првог светског рата, Драга Љочић се уместо са ловорикама, увек сусретала са завишћу мушких колега и отвореним непријатељствима.

Уосталом, као циришки доктор медицине и са чином ратног поручника, ова храбра жена није могла чак ни да пронађе посао у државној служби у својој струци. Неколико пута јој је одбијан захтев, уз најразличитије апсурдне изговоре, да би јој, тек након личних ургенција краљице Наталије, било дозвољено да обавља приватну праксу. Тек након неколико година, Драгиња је примљена у државну службу, али као лекарска помоћница.

После њене невероватне пожртвованости у рату унапређена је у секундарног лекара, али са далеко мањим правима од својих колега- мања плата без повишица, са истим бројем дежурстава као и мушкарци (иако је била мајка малолетне деце) и без права на пензију.

Њени дописи тадашњем Министарству унутрашњих дела и одговори истог дана, могу се тумачити и као прилог историји борбе за родну равноправност на овим просторима. Иако је у то време и сам допис са конкретним стручним захтевима једне жене сматран бласфемијом, Драга Љочић се није либила да се бори за своја права.

"Из праксе досадашње господе министара излази да ја могу као лекар служити државу и преко тридесет година државне службе и да ни у положају, ни у плати не кренем ни мало даље", истицала је Драгиња Љочић.

Један од низа одговора, овог пута од стране Начелника Санитета, нарочито је живописан: "Женскиња по самој својој физичкој природи позвано је да се наслања на јачег од себе, на човека који ће руководити у њезином животу". Ова родна дисквалификација није била довољна, па је додата и професионална некомпетенција заснована на полној инфериорности.

"Да ли би госпођа Љочић могла бити срески лекар, окружни, општински или војни лекар? Ко зна природу женскиња која је удата, тај неће много тражити разлога да каже да госпођа Љочић не може ни једну од горе побројаних дужности вршити", додаје се у једном од одговора Драги Љочић. Без обзира на све њене квалитете, Драга је ускоро отпуштена из службе, али је веома успешно наставила да се бави приватном лекарском праксом.

Додатни прилог општем лицемерју представља чињеница да је Драга Љочић једино за време ратова била изједначавана са својим колегама. Све време трајања ратова, она је као лекарка радила равноправно са колегама, а у српско-бугарском рату из 1885. радила је и као једини лекар у три болнице у Београду.

Ипак, то није било довољно да јој се у мирнодопским условима, на њене званичне дописе, Министарство обраћа са "поштовани докторе", што је било уобичајено приликом дописа њеним колегама. Ово, међутим, храбру Шапчанку, која се у Цириху у току студија упознала са идејама руских нихилиста (преко колегиница из Русије) - што ће дефинисати њене политичке погледе, као и однос према феминизму, неће спречити да настави своју борбу која је у оно време често попримала донкихотовске обрисе. Коначно, 1924. године, призната јој је пензија.

И поред ове, често узалудне борбе за основна права, у времену које и у другим европским земљама није препознавало женски пол као равноправан, нарочито када је у питању радно право, Драга Љочић је упамћена као једна од највећих добротворки у историји наше медицине, што јој је обезбедило ипак велики, иако прећутни, углед у друштву.

Често је бесплатно лечила децу, а основала је и Материнско удружење, чији је циљ био старање о напуштеној деци. Будући да су ова деца већином била ванбрачна, друштво ни овде није пропустило да покаже своје лицемерје, гласно критикујући. Ипак, Драга је успела да се избори за зграду, а није дочекала отварање болнице за жене и децу, за чије отварање се изузетно залагала. Болница је отворена три године након њене смрти.

Иако је њена борба често била безуспешна, углед Драге Љочић је остао неукаљан, а њен живот и рад остаје једно од најбољих сведочанстава у историји жена у Србији XIX века.

број коментара 2 Пошаљи коментар
(уторак, 23. феб 2016, 07:20) - Мирослав. Краг. [нерегистровани]

Слично, као Милунка Савић

Које су то биле неправде према храбрим женама у то време, то је греота до Бога...
Само глупа сујета и примитивизам загорчале су живот храбрим женама, уместо да их признамо и поштујемо за пример другима, срамота је то...

(понедељак, 22. феб 2016, 23:39) - jelenaanonymous [нерегистровани]

oduševljena

Svaka čast za ženu u to vreme