Дубоки трагови ужичке гимназије

Од прве генерације "граматикалне класе" код наставника Милана Мијатовића, па наредних 18 деценија, ужичка гимназија постала је посебно место, обавезан део ужичких разгледница и сећања исто колико и храм науке. За ђаке - некадашње и данашње - бубалице и штребере који уз све то и „лају на звезде", гимназијски дани су незаборавни .

"Иако мора бити да постоји и нека есенција коју гимназија носи,мислим да свака генерација и сваки појединац који уписује гимназију уноси нешто ново", каже Ања Росић, ученица трећег разреда.
"Сећам се наших заједничких дружења,наших дружења,наших шала,наши осмеха и онда када нам до књиге није баш било,сећам се сивних екскурзија и наравно наших професора који су нам били узор" истиче Др Јелена Раковић Радивојевић, некадашња гимазијалка.

"Ја сам имала привилегију и могу да кажем и задовољство и част да будем ученик и професор ове школе, тако да сам укупно више од пола живота провела овде. Гимназија је посебна по томе што се у њој знање даје" наглашава Вера Ристанович, некадашњи ђак и професор.

Из нове зграде реалке, пише Љубомир Симовић, неки су излазили задивљени, тврдећи да се са њених прозора уместо ужичких брда виде Париз, Беч, Пешта, Санкт Петерсбург, до којих су после стизали гимназијалци, задржавајући нити традиције, до данас.

"Наставља, чини ми се на исти начин и са истим жаром и имамо изузетне резултате ученика и на пријемним испитима, на републичким такмичењима, на међународним такмичењима у задњих 6 година у континуитету доносимо међународне медаље" истичче Вукадин Симовић, директор ужичке гимназије.

Факултете упише чак 93% гимназијалаца . Први су у Србији основали ђачки парламент а већ 14 година имају своју "Ужичку књижевну републику", фестивал „На пола пута" који је стекао завидно место у земљама региона.