Премијера у ужичком Народном позоришту

У ужичком Народном позоришту синоћ је премијерно изведена представа "Сврати, рече човек" по тексту Ивана Велисављевића и у режији Ивана Вуковића. Друга премијера ужичког позоришта у овој години је праизведба савременог текста о миграцијама, који има и аутобиографске елементе.

"Сврати, рече човек", или сан о завичају најављен и као фолк сновиђење је, тешка прича о младићу који из Америке долази на неколико дана у своје родно село, истовремено кроз њу, у атмосфери кафане која се једина не мења, уз поигравање сонговима "краља фолка" Шабана Шаулића, разоткрива се и менталитет и садашњи тренутак.

"Ја сам покушао да мотив повратка у завичај третирам и као политички и као књижевни мотив и да покушам да помирим те две ствари, зато је овај комад делом реалистичан, а делом експресиван,
надреалистички готово", каже Иван Велисављевић, писац.

"Има она чувена изрека, никада не можеш да се вратиш кући, али некако ми се чини да смо ми заглављени и да не можемо да одемо од куће, свакако не да побегнемо. И зато смо се трудили да будемо искрени и да направимо причу о данашњем тренутку као и оном што нас, нажалост прати из прошлости", каже Иван Вуковић, редитељ.

"У договору с редитељем дошли смо до заједничке идеје о "висећим" столовима, везаним ланцима који се повремено спуштају на сцену, а повремено лебде у ваздуху. Ланци имају дубље значење, не знамо да ли је он дошао или је отишао и показују да се све дешава у његовој глави", каже Тамара Бусковић сценограф и костимограф.

"За глумце ужичког позоришта слојевита и захтевна прича о одласцима и повратцима што се завршава свадбом која није срећан крај, пружила је могућност да на сцену изнесу скалу осећања", каже Тамара Бусковић, сценограф и костимограф.

"Оно што мој лик чини је и доста јаких речи којих сам се држао као неке водиље, а то је оно што изговарам на крају да је завичај оно што чини човека, ту где су родитељи наши направили домове и не само домове, већ чак и реке, шуме, језера", каже Немања Хаџи Јовановић, глумац.

Дивна Марић глумица каже да је играјући улогу мајке Гордане, осетила да треба да проговори у име свих мајки, јер колико је, додаје, тешко онима који одлазе, толико је тешко и онима који остају.

Ужичка публика препознала је и поздравила дугим аплаузом колективни рад читаве екипе чији резултат је представа иза које неминовно остаје запитаност и која никог не оставља равнодушним.

rts.uzice@rts.rs
+381 31 513 552

број коментара 0 Пошаљи коментар