Шта кочи куповину некретнина које спадају у културна добра?

Та одредба није примењивана више од 20 година, али како су од прошле године у катастар уписане још неке културно-историјске целине на територији београдских општина Врачар, Стари град, Палилула и Земун, велики проценат становника ових општина који одлуче да продају стан, сада морају прво да га понуде Заводу за заштиту споменика Београда, па тек онда другом купцу. 

Ова одредба успорава промет непокретности за 15 и више дана, колико пред Заводом за заштиту споменика траје процедура прибављања одговора о заинтересованости по праву прече куповине, објашњава сарадник НАЛЕД-а Ђорђе Вукотић. 

"То је стара одредба, али се није примењивала, јер тог уписа није било. Сада имамо проблем, јер имамо велики број некретнина које су заведене као културна добра у катастру у последњих годину дана", објаснио је Вукотић.

У НАЛЕД-у објашњавају да то практично значи да ће Завод морати да одговори на најмање 1.000 понуда и да ће запослени поред свог редовног посла морати да троше време и на посао одговарања на понуде које ће у већини случајева вероватно морати да одбију, јер буџет Завода није довољан за куповину станова.

НАЛЕД се, како каже Вукотић, залаже за поједностављење процедура, а сада се с појавом ове процедуре губи време и усложњава поступак.

"Ако неко хоће да прода стан, мора да прво понуди Заводу за заштиту споменика због права прече куповине, а опет, по пропису који уређује промет непокретности, прописано је да Завод има право да одговори у року од 15 дана", истиче Вукотић.

То значи да неко ко продаје некретнину мора да сачека да му Завод одговори на понуду, зато што ниједан јавни бележник не може да овери уговор о купопродаји непокретности уколико му продавац не донесе доказ да Завод није заинтересован за ту куповину. 

"Практично пролонгирате 15 дана продају стана, иако знате да Завод неће да га купи", истиче Вукотић.

"Право прече куповине установити искључиво у односу на споменике културе"

У НАЛЕД-у се залажу за промену спорне одредбе члана 119. Закона тако што би држава имала право прече куповине искључиво споменика културе, а не свих културних непокретних добара, јер је реч о формулацији која је преширока. 

Практично омогућује да свака зграда буде уведена у овај режим из најразличитијих разлога, јер је, на пример, у њој живела нека значајна личност, десио се неки историјски догађај, део је неке амбијенталне целине или је пак подигнута на античким некрополама (гробљима).

"Важно је да се право прече куповине установи искључиво у односу на споменике културе за које заиста град или држава може да има интерес да их откупи или врати првобитној намени, као и да одредба нечему служи и да има ефекат, а не само да компликује процедуру промета непокретности", навео је Вукотић. 

Сличну зачкољицу овај закон има и код обавезе чувања документације. 

Како не постоје капацитети да се утврди који документарни материјал, било да је писан, цртан, фотографисан или штампан, може да буде од посебног значаја за културу и науку, закон је грађанима и привреди наметнуо обавезу да све што креирају чувају о свом трошку и да пре уништавања захтевају одобрење надлежног архива.

Иако је јасно да је ова одредба неприменљива у случају грађана, јер такав материјал може да буде и селфи фотографија, видео са летовања или дечији цртеж, она је привреди наметнула високе трошкове складиштења документације која нема никакав културни нити историјски значај. 

Веће фирме у Србији годишње потроше значајна средства на чување уговора, фактура и других папира које су у обавези да држе у својој архиви најмање 10 година.

Иако Закон о културним добрима казненим одредбама не прописује санкције уколико грађани не понуде Заводу за заштиту споменика да по праву прече куповине купе стан или кућу у објекту који је у режиму заштите културног добра, ова одредба се увек спроводи, јер би у супротном Служба катастра Републичког геодетског завода (РГЗ) одбила упис права својине, с обзиром на то да је Завод у претходној години извршио забележбу овог свог права у катастар.

Када је реч о томе на којим локацијама у Београду има највише културних добара, Вукотић наводи да их има на Црвеном крсту, да су практично сви солитери у околини Београдског драмског позоришта уписани као културно добро.

Затим ту спадају и Крунска улица, Улица кнеза Милоша, Кнез Михајлова, територија Палилуле, Земуна, Дорћола...