Четврт века од смрти сарајевског Ромеа и Јулије

Упознали су се на сарајевској Олимпијади, а пријатељство је убрзо прерасло у средњошколску љубав, која се наставила и када су главни град БиХ засуле гранате.

Њихови родитељи су подржавали ту љубав. Заједно су ишли на летовања, зимовања и забаве – били су нераздвојни. Планирали су будућност, заједнички живот, венчање, децу, старост, а онда им је судбина на мосту, који је Сарајево делио на два дела, заувек прекинула снове.

Бошко због Адмире није отишао из Сарајева, а иако су живели километрима далеко, виђали су се сваког дана. Годину дана након почетка рата у БиХ одлучили су да напусте град и потраже бољи живот негде где њихова љубав неће бити осуђивана и где неће морати да ходају погнуте главе због имена и презимена.

Преко заједничког пријатеља су се договорили о изласку из опкољеног Сарајева па су 18. маја 1993. године кренули ка слободи. Верујући да је на снази примирје, нису чекали ноћ него су кренули у 17 сати, али су стигли само до Врбања моста, где је први метак из снајпера погодио Бошка, а потом и Адмиру.

Смртно рањена, она је допузала до мртвог Бошка, загрлила га и издахнула. Њихова тела су седам дана лежала на истом месту јер су се налазила на "ничијој земљи", а на крају су их извукли припадници Војске Републике Српске и покопали их на гробљу у Лукавици.

По завршетку рата, Адмирини родитељи су тела пребацили у Сарајево, где су сахрањени једно поред другог на гробљу Лав.