Шпигл о Западном Балкану: "Пасторчад континента"

Шпигл је под насловом "Пасторчад континента" објавио дугачак текст о томе како Европска унија губи своју привлачност за становнике "простора између Босне и Македоније".

"На Балкану, у Европском историјском кризном региону, континенту прети безбедносни ризик. Привлачна снага ЕУ опада, некадашња националистичка реторика се враћа. Када би постојала заједничка европска спољна и одбрамбена политика, њен највећи тест би био трајно смиривање Западног Балкана", пише у чланку новинара Валтера Мајера и Јана Пула, подељеном на три поглавља посвећена Косову, Македонији и Босни и Херцеговини.

Чланак почиње причом о "човеку који хоће да постане шеф косовске владе" – Рамушу Харадинају који је "био оптужен за злочине против човечности у 37 случајева, између осталог, и за убиства и мучења".

"Оптужбе потичу из деведесетих година, када је он био командант УЧК. Пред судом је ослобођен оптужби, јер су сведоци у последњем тренутку одустајали од сведочења или изненадно умирали. У једном извештају полиције УН ветеран УЧК је оптужен и за трговину кокаином. Немачка обавештајна служба га је 2005. године у једној анализи чак описала као шефа групе која се бави комплетним спектром криминалних активности. И поред тога, Харадинају је у претпрошлу недељу успела мајсторија да на челу алијансе бивших герилаца победи на парламентарним изборима на Косову. Освојених 34 одсто гласова му сада даје право да тражи себи партнере за формирање владе", пишу аутори.

"Вести из мини-републике североисточно од Албаније уклапају се у слику Западног Балкана ових дана. Онај ко у рано лето 2017. путује Косовом, и даље, у Македонију, најјужнију републику бивше Југославије, као и у Босну и Херцеговину, креће се по готово заборављеном региону – чекаоници уједињене Европе. Тамо живе људи који полако губе стрпљење. Последице су емиграција, исламизација, национализам, сукоби у Скопљу и великоалбанске тираде Приштине и Тиране - све то показује колико је ситуација напета", наводи се у тексту.

Аутори наглашавају да је Косову, Србији, Босни и Херцеговини, Македонији, Црној Гори и Албанији на самиту у Солуну 2003. године обећана будућност у Европској унији, те да је тада на Балкану још владала атмосфера оптимизма.

Но те земље су разочаране, јер се Европска унија, како пишу, углавном бави сама собом, кризом евра, претњом коју представљају "популисти" и Брегзитом.

Оклевање Запада је, примећују новинари Шпигла, користило другима који сада остварују свој утицај на Балкану, а то су пре свега Русија и Турска, те "нови финансијери из Персијског залива".

Опширно пишући не само о Рамушу Харадинају, већ и о председнику Косова Хашиму Тачију који је у "деведестим годинама био један од оснивача и командант паравојне ослободилачке војске УЧК", аутори подсећају да и Тачију "прети оптужница пред Хашким трибуналом због тешких ратних злочина".

Износећи причу о проглашењу независности Косова, они описују тешку економску ситуацију и огромну незапосленост, као и јачање исламизма.

"Запад тренутно не зна шта ће са Косовом. НАТО је 1999. ваздушним нападима окончао терор Милошевићевог режима над већинским албанским становништвом. Само до 2008. године, Косово је светску заједницу коштало 33 милијарде евра. Тај трошак можда објашњава зашто ни Вашингтон ни Берлин косовско проглашење независности од 17. фебруара 2008. не виде као оно што јесте – међународноправни грех у послератној историји Европе. Руски председник Владимир Путин се позива на Косово када хоће да оправда то што је Крим или Абхазију припојио свом царству", наводи се у тексту.

У чланку је поменута и судбина косовских Срба и изнета прича о подељеном граду Митровици. И кратко се помиње и председник Србије Александар Вучић који "сада оставља мало места сумњама да је спреман да за перспективу уласка своје земље у ЕУ жртвује домовину косовских Срба."

Што се тиче Македоније, аутори наводе да је она "од пре 16 година у преговорима о приступу ЕУ, од пре 11 година је кандидат за приступ ЕУ, а још пре девет година је њен пријем у НАТО важио као готова ствар. Међутим, због суседне Грчке се ништа од тога није остварило. Она је искористила своје право вета у ЕУ и НАТО, јер име Македоније, како тврди Атина, из историјских разлога смеју да користе само етнички Грци. Атина поручује да би владари у Скопљу требало да промене име своје републике.

"Премијер Груевски, који је 2016. поднео оставку, у почетку је важио као проевропски оријентисан. Тек када је схватио да ЕУ и НАТО нису могли да реше спор са Грчком око имена државе, променио је курс. Груевски је постао аутократа којег оптужују за манипулације на изборима, корупцију и недозвољено масовно прислушкивање грађана. А он је центар Скопља претворио у националномакедонски Дизниленд са гигантским бронзаним статуама и тоталитарном естетиком - са циљем подсећања на славну прошлост", пише у чланку.

После описа протестног покрета који је, уз притисак ЕУ, довео до нових избора, закључује се да је највећу корист из свега извукао социјалдемократа Зоран Заев - "представник старе политичке гарде о којем се води истрага због оптужби за корупцију. Излази из слепе улице, у којој се нашла Македонија, тренутно нису на видику."

Треће поглавље текста посвећено је Босни и Херцеговини и питању: Шта је од те државе постало 25 година после избијања рата?

Срби, Хрвати и Бошњаци се и даље боре једни против других под заједнички кровом своје федерације. Република Српска прети отцепљењем и планира да из школских уџбеника избрише поглавље о геноциду над 8.000 муслимана у Сребреници.

Након што су САД ваздушним нападима окончале геноцид над муслиманима, натерали су три зараћене стране да у Дејтону потпишу мировни план. Он важи и данас. Проблем је у томе што је планом утврђена етничка подела. Босна и Херцеговина је подељена на српски део - Републику Српску и Федерацију коју чине бошњачки и хрватски кантони. Политичке функције се додељују по компликованим принципима паритета. Неке институције су троструко присутне, на пример, електродистрибуције, пензиона осигурања, водоводне мреже."

"Ни ЕУ са развојном помоћи вредном милијарде није могла да промени чињеницу да је Босна и Херцеговина држава која лоше функционише. Њени становници углавном не показују интересовање да се ангажују за заједничко добро. Да би забашурили застој, босански политичари се и даље служе националистичким језиком деведестих. У Републици Српској тако председник Милорад Додик већ годинама тражи отцепљење, а то је повреда Дејтонског уговора. А у хрватским кантонима Драган Човић се залаже за формирање трећег, хрватског, ентитета, са изгледом на припајање Хрватској која је чланица ЕУ. Европска унија, сила-заштитница и спонзор хладног босанског мира, о томе - ћути", истиче се у чланку.

"У рано лето 2017. године, на Западном Балкану нема рата, нема ни стања које би личило на грађански рат. Али, на потезу између северне Херцеговине и Охридског језера, јасно се види одступање од европског пројекта. То што је ЕУ као симбол безбедности и благостања изгубила привлачну снагу и утицај, јесте разумљиво, али је и опасно", закључују аутори.