Да ли Мерон, Робинсон и Гунеј могу остати судије

У издвојеном мишљењу, које је у писаној форми додато пресуди којом су прошлог петка ослобођени и из затвора пуштени хрватски генерали Анте Готовина и Младен Маркач, претходно осуђени на 24 односно 18 година затвора, судија Међународног суда за ратне злочине почињене на простору бивше Југославије и члан Жалбеног већа Кармел Ађијус нагласио је своје „оштро неслагање" са готово свим закључцима, које је у жалбеној пресуди донела већина.

Додао је да се „ограђује" од одлуке о ослобађању и, заједно са италијанским колегом Фаустом Покаром, изразио забринутост због начина на који су његове колеге судије водиле жалбени поступак, пише Малта тудеј.

Одлука петочланог Жалбеног већа суда Уједињених нација, донета већином од 3 према 2, представља један од најзначајнијих преокрета у осамнаест година дугој историји Трибунала, јер је њоме поништена пресуда која је нанела ударац самопрокламованом имиџу Хрватске као жртве, а не починиоца ратних недаћа током балканских ратова деведесетих година прошлог века.

Судије Теодор Мерон (САД), Патрик Робинсон (Јамајка) и Мехмет Гунеј (Турска) одлучиле су да пониште налазе судске пресуде по којој је била реч о удруженом злочиначком подухвату са циљем да се трајно уклоне српски цивили из Крајине током и после операције "Олуја" у лето 1995. године.

Таква одлука проузроковала је сцене одушевљења у суду, као и међу хрватским ратним ветеранима, који су изрицање пресуде пратили преко великих екрана у хрватском главном граду Загребу, али, такође, изазвала гнев у Србији где је доживљена као још један доказ пристрасности Трибунала, уперене против Срба. Чак су и либерално оријентисани Срби упозорили да је њоме створен осеђај неправде и да би она могла да побуди националистичка осећања.

Док је италијански судија Фаусто Покар нагласио да се фундаментално не слаже са пресудом, „која је супротна сваком осећају за правду", одвојено мишљење судије Ађијуса било је у једнакој мери критично, а ишло је и до таквих граница да се судија запитао да ли је уопште даљи положај његових колега на функцијама „одржив" по ослобађајућој одлуци.

"Већина, која, за разлику од Судског већа, није имала прилику да саслуша све доказе, једноставно одбацује разматрања и процене Судског већа на начин који сматрам неуобичајеним и неприхватљивим", рекао је Ађијус, додајући да се стиче утисак да су судије Мерон, Робинсон и Гунеј „изгубиле из вида" суштинско питање жалбеног поступка, те да је „већина", како се чини, заузела „претерано сужен и ускогруд став".

Он је нагласио да се не слаже скоро ни са једним од закључака до којих је дошла већина у апелационој пресуди. Такође је забележио неслагање са приступом својих колега жалбеном поступку и обзнанио да се ограђује од таквог приступа.

"Поред тога што је био потпуно неоправдан, приступ већине представља и отклон од правне филозофије Трибунала, који се ничим не може оправдати, а та филозофија подразумева да се налази доказног поступка ниједног Судског већа не могу олако нарушавати", критиковао је Ађијус.

Етничко чишћење

Готовина је био командант Хрватске армије за сплитску област, док је Маркач био оперативни командант специјалних хрватских полицијских снага.

Готовина се налазио у бекству све до децембра 2005. године када је ухапшен у Шпанији и пребачен у притворску јединицу Међународног суда за ратне злочине почињене на простору бивше Југославије, у Схевенингену. Маркач и Чермак добровољно су се предали у марту 2004. године после чега су пуштени на слободу до почетка суђења.

Скоро 2.000 Срба је нестало, док је око 200 хиљада протерано током операције "Олуја", коју су хрватске оружане снаге извршиле на територији бивше Републике Српске Крајине.

Операција "Олуја" представља један од најтежих случајева етничког чишћења у историји ратова на територијама бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ). Шездесет два одсто жртава те операције били су цивили.

Према подацима Документационог и информационог центра "Веритас", од 1.922 жртве са подручја Крајине, 546 или 28 одсто биле су жене, од којих су две трећине биле старије од шездесет година.

Штавише, убијено је 19 особа млађих од 18 година, од тога девет млађих од 14 година, док је 1.772 деце остало без родитеља.

Тек треба да буде расветљена судбина 975 људи, од којих 674 цивила, укључујући ту и 331 жену, док Хрватска и даље избегава ексхумацију чак и познатих гробница у којима се налазе остаци 413 жртава.

"Олуја" је била завршна операција рата који је трајао од 1991. до 1995. године, током којег је нестало скоро 7.000 Срба, док је њих 404.887 протерано из Хрватске, од тога њих 141.887 из градова у којима није било оружаних сукоба.

Херојски дочек

Ослобођени генерали Готовина и Маркач вратили су се у Загреб у петак касно увече где им је приређен дочек достојан хероја приликом којег су масе узвикивале: „Победа, победа", машући црвено-белим шаховницама.

Хрвати ослобађање Готовине и Маркача доживљавају као потврду става да су били жртве балканских ратова деведесетих година прошлог века, док суседна Србија критикује пресуду као скандалозну неправду према десетинама хиљада својих сународника, који су протерани из Хрватске после офанзиве, којом су руководила двојица генерала.

Дубока подељеност ставова поводом пресуде генералима могла би да уназади напоре ка помирењу два ратна непријатеља, најогорченија ривала на Балкану.

Црвени тепих био је постављен док је авион хрватске владе који је превозио Готовину и Маркача из Хага додиривао писту у Загребу. Обојицу су дочекали премијер Зоран Милановић и највиши хрватски званичници.

"Ово је наша заједничка победа", рекао је Готовина одушевљеној маси окупљеној на загребачком главном Тргу Бана Јелачића. „Победили смо, рат је завршен, окренимо се будућности".

Генерали су потом присуствовали миси у препуној загребачкој готској катедрали како би се „захвалили Богу" на ослобађајућој пресуди.

Десетине хиљада људи, укључујући ту и хрватске ратне војне ветеране, прослављало је на централном загребачком тргу. Неки су јецали од среће, док су други палили бакље, пијуцкали пиво или пили вино из флаша.