ЕУ: Одбрана од британске политике спаљене земље

Ахенски уговор је демонстративни акт самоодржања ЕУ, порука мањим нацијама да Унија остаје на ногама и да није време за општу бежанију. Његово потписивање има симболичку снагу последње оптимистичке епизоде из времена југословенске кризе, оне где премијер Анте Марковић с говорнице маше конвертибилним динаром и каже ништа не брините, комунисти су пукли, али ја сам ту!

Остављен без озбиљне подршке ЕУ (заправо тада још ЕЕЗ), Марковићев експеримент очувања Југославије није имао шансе, али то не значи да сваки случај тог типа, где старо драматично нестаје, а ново се гуши у ризичном порођају, мора да заврши тако као Југославија.

"Синдром Марковић" се овде спомиње да би се до краја схватила снага Ахенског уговора, његова улога психолошког гаранта опстанка ЕУ.

Да је реч о обичној церемонијалној обнови Јелисејског уговора, чекало би се до 2023. и округле годишњице. Овако, јасно је да је чин мотивисан осећањем слабости, рањивости и опште опасности, не само у односу на личне позиције Макрона и Меркелове.

Ко обнавља везу – а неки немачки медији су Ахенски уговор већ назвали "брачном/партнерском терапијом" – након 56 година? Само они који се боје да више неће добити прилику да то учине.

Разлог да су Париз и Берлин од свих потреса које и њих и читаву Унију муче изабрали однос према Великој Британији као одлучујући ризик опстанка, лежи у томе да Лондон ни приликом уласка у ЕУ, као ни сад при изласку, често ни између, није играо и не игра поштену игру. И то у размерама које су превише за ЕУ у целини, која ни сама није позната по фер игри.

Берлин и Париз су направили пуни круг и вратили се на почетак дилеме с којом се Европа носи још од потписивања Римских уговора 1957. као правне основе данашње ЕУ – како организовати међудржавну асоцијацију европских нација без Британаца?

Не због континенталног "мобинга" према Британцима, већ због дубоког уверења да ће Лондон распарати све што остали иштрикају.

Аустријски политолог Антон Пелинка је пре неколико година на промоцији своје књиге о ЕУ испричао следећу истиниту анегдоту.

Негде шездесетих, након што је ЕЕЗ други пут одбила британску молбу (1961. и 1967, прихваћена тек 1973), пита француски дипломата британског: "А зашто нисте дошли на потписивање Римских уговора, тако смо вас молили?" Одговор: "Да смо дошли, они не би били потписани."

Кад парализа добије парализу

У једном од коментара прошле седмице немачки Шпигл назива Уједињено Краљевство "парализованом земљом". Смисао је у томе да је "парализована земља" парализовала ЕУ.

Читалац ће се сетити термина "хаос" који је европским медијима служио као главна дијагноза за британску унутрашњу политичку сцену прошлог децембра.

"Брегзит хаос" сада у неким европским медијима добија друго име, "енглески предумишљај". У директним или индиректним изјавама констатује се да политички Лондон није толико у хаосу, колико нешто чека и игра на време – чека да се ЕУ распадне, тако да излазак из Уније постане беспредметан.

Прва констатација тог типа чула се почетком прошле седмице у извештају Корнелије Примош, лондонске дописнице аустријског јавног сервиса ОРФ.

Питање из студија је било: Одакле премијерка Тереза Меј налази храбрости, у крањој линији дрскости, да посланицима у Парламенту нуди "план Б" који је осим пар козметичких промена исти као "план А"? На шта се при томе рачуна, да ће посланици сада мирно усвојити оно што су двотрећинском већином одбили неколико дана раније?

Примош: "Рачуна се с тим да би то произвело довољан притисак на ЕУ да она промени свој став према Брегзиту, прихвати тврду границу унутар Ирске и тиме читаво ирско острво гурне у хаос. Уједињени фронт ЕУ пуца, пољски министар спољних послова Чапутович је већ рекао – ма дајте Енглезима ту границу кад им је толико стало!"

Европска унија је колевка модерне политичке коректности. Зато је потрајало неколико дана пре него што су и други медији немачког говорног подручја спорадично преузели тако отворену субверзивну тему о енглеском "предумишљају", да неће изаћи из ЕУ докле год ту постоји нешто из чега се може изаћи.

Аустријски дневник Пресе је јуче, у суботу, одвојио три стране – читаву насловну и још две после – коментаришући "брахијалну интересну политику" којом Велика Британија сасвим свесно провоцира ситуацију где ствар више није питање плана А, Б, или Ц, већ где једино распад Уније отвара пут за повратак пуног британског државног суверенитета. 

Од невољног, неодређеног, ексклузивно издвојеног члана ЕУ, службени Лондон је постао непријатељ Уније. И биће све више, докле год водеће земље Уније не одустану од заштите интереса Републике Ирске као земље чланице, и уместо тога оптирају за заштиту интереса Уједињеног Краљевства као не-члана.

Ако ток догађаја ове године узме тај смер, биће то радикална новост, апсолутни преседан у историјском правном контексту међудржавних асоцијација. Како је ЕУ у свом бићу и више од тога, њена издаја једне чланице у корист не-чланице била би капитални етички преступ и политички злочин.

У Србији, која је доста пропатила под двоструким стандардима ЕУ, није лако представити Унију као етичку категорију, али она то, у поређењу са неким другим историјским опцијама које су се прошетале европским континентом, јесте. Савршенства је Бог мало дао, а тамо где јесте, сигурно није у политици.

Најбоље што се о Унијином етичком систему може рећи је да је он добар за чланице, па је парадоксално једини начин за неку европску земљу да се осигура од од недоследности и хировитости ЕУ у томе да буде њен члан.

Због тога нигде у Европи распад Уније, провоцирање распада, слегање рамена пред распадом, не може бити добра вест.

"Северна Ирска, крвави Брегзит-фактор"

Даблин се боји европске издаје.

Пресе: "Ношени крилима неодговорне ароганције, "брегзиташима" пред очима лебди будућност у којој ће њихова земља деловати без икаквог обзира према било ком другом. Ова наивна представа полази од билатералних трговинских уговора које би Лондон склапао са свим важним државама на свету, те би тако у УК само текли мед и млеко и летеле печене препелице! (...) Велика Британија треба, ако заиста хоће, да напусти ЕУ. Нико нема право да је задржава. Али они који остају такође имају право да спрече нове међудржавне конфликте и обнову крвавог грађанског рата."

Још већа трагедија за ЕУ би, на овом степену развоја односа, била ако Лондон одлучи да би ипак остао у Унији. Била би то одлука постигнута тесном већином, као што је то уосталом и одлука о одласку.

Повратак Лондона у перспективу даљег трајног чланства у ЕУ не би, пише аустријски Пресе, смирио бес, наивност и "неодговорну ароганцију" антиевропског блока дубоко увреженог у британском политичком корпусу.

Порука – остали би члан, али би сад, због згажених визија и нада, са још више "криминалне" енергије радили на рушењу ЕУ.

Гледано на тај начин, савет пољског министра спољних послова Чапутовича – ма дајте Енглезима ту границу кад им је толико стало! – добија нову димензију. Он почиње да личи на разуман потез, рационално решење, неопходан услов за самоспасавање Европске уније.

Даблин није параноичан, он заиста има разлога да се боји европске издаје.

Аула регија, франачка магија

Два светска рата, немачко-француски сукоб из 1871, Наполеонова освајања, да се не иде још даље у прошлост, створила су модерну представу како су Немци и Французи радикални опоненти, "вечни непријатељи" све док 1963. у Паризу није потписан Јелисејски уговор, који је омогућио прави раст ЕУ.

Јесу, они су опоненти, али су и браћа по крви. Француска и Немачка су израсле из франачког политичког наслеђа, заједничке државе Карла Великог у осмом и деветом веку. "Франци" су и једни и други, потичу из истог етничког "супстрата". Диференцијација – политичка, културна, етничка – почела је тек за време Карлових наследника, његових унука и праунука.

Французи и Немци су данас "браћа" барем исто онолико колико и сви Словени унутар себе, а још од Старог завета је познато да братски статус никог нигде није заштитио од рата и помора!

Зато није случајно да је Ахенски уговор потписан у крунској дворани градске скупштине, која је подигнута на темељима старе Карлове ауле регије, његове краљевске дворане.

А како каролиншки тип крунских дворана захвата у четири века старију традицију Константинове ауле регије, а Константин са своје стране у базиликалне римске конструкције профаних намена... долазимо до тога да су се Макрон и Меркелова прошлог уторка одлучили на моћни симболички чин не би ли свим добронамернима и злонамернима послали поруку да ЕУ није мртва.

FAZ: "Је ли могло нешто мање, тише и скромије? Ахенски документ је одговор на популизам и национализам, каже Меркелова; док је француски председник патетично говорио о "штиту наша два народа против нових светских олуја". Немачка и Француска су две средње силе чија снага није довољна да уреди ни властити континент, о светској бини да и не говоримо."

Шпигл: "ЕУ је у кризи, Велика Британија одлази, Матео Салвини долази – свеједно, удри бригу на весеље. У уторак пре подне су Немци и Французи узели паузу од кризе, како би обновили своје пријатељство од пре 56 година."

Такође Шпигл, у другом коментару: "Може бити да су Макрон и Меркелова код куће уздрмани – на заједничкој европској сцени они и даље остају способни за велике ствари."

Што је прљавији, развод УК–ЕУ постаје све патетичнији.