ЕУ и 2016. година: Јуриш на чињенице

Ако само слушају и читају изјаве заједничке политичке врхушке, Европљани никад неће сазнати одговор на то питање. Углавном због тога што им се одозго сугерише да је такво питање дефетистичко. Јер, Унија може све, осим што је беспомоћна.

Као да ЕУ није ништа вредно, ако не заграби према звездама! Комично је само то да Унијина свемирска политика (ЕСА, Еuropean Space Agency) јако добро функционише: "Розета" пресреће комете, "Галилео" је од пре два дана у функцији.

Наравно, кад би сад ЕУ објавила да отвара колонију на Марсу, опет би се сусрела са властитом беспомоћности, али то је искључено јер је у тој области Унија реалистична и не гризе више него што може да прогута.

Звезде нису проблем, ЕУ се мучи овде на Земљи. Заплет као да је ишетао из неког филма Вуди Алена: Оно што може лако Унију не занима, оно што објективно не може је фрустрира.

Колико је ЕУ беспомоћна?

Кулминацију Унијине "беспомоћности" коментатори виде у развоју ситуације у Сирији.

"Наш беспомоћни поглед на Алеп", пише аустријски дневник Пресе. "Самит беспомоћних" коментарише немачки Шпигл. "Трагедија у Алепу фрапантно одсликава немоћ и неспособност ЕУ у последњих неколико година" закључује швајцарски НЗЗ.

Укратко, од Уније се очекивало да ће она решити рат у Сирији без великих патњи цивилног становништва.

Није непознато ни ко је гајио таква очекивања или потпуно нереално поставио тај циљ - пре свега сам врх Уније, са снажним ветром у леђа од стране европске политичко-медијске класе.

ЕУ до сада није била у стању да делује као стабилизујући фактор ни на једну арапску земљу која је пролазила кроз политичко "пролеће", једнако као што није била у стању да Ирак или Авганистан у постинтервентној фази приведе демократији.

Објективно, за ЕУ би већ било довољно да је на време поставила разумну дијагнозу: да читав Блиски исток и предња Азија горе, да су Суна и Шиа ушле у финални међусобни обрачун, те да у муслиманском свету паралелно теку политичка и друштвена револуција са тенденцијом глобалног преливања.

Логистички, дипломатски, војно, стратешки, Европа је ту у сличној ситуацији у којој је била 1939, једино што сада то није њен "светски" рат, већ туђи.

Порука историје је јасна: или ће, као и онда, ујединити све расположиве ресурсе и активно ући у његово решавање, или ће, шифра Себастијан Курц, покушати да га заустави на својим границама.

Али, таква ситуација би подразумевала јасан циљ и јединствени дипломатски блок са Сједињеним Америчким Државама, Русијом, Кином, плус државама које су формално још секуларне, као Турска, или показују потенцијал да то постану, као Иран.

А то не може, зато што би онда та ситуација "ишла на руку Путину", како тврде мање више сви медији немачког и енглеског говорног подручја.

Зато је политичким и медијским елитама Уније лакше да признају властиту беспомоћност и оплакују тужну судбину сиријског цивилног становништва, него да прескоче властиту сенку.

Европска "меа кулпа" мантра над трагедијом Алепа, Унијино дегутантно самопроглашавање властите неспособности треба видети као линију мањег отпора.

Договорити се с Москвом би за њу било би много теже.

Хладни рат? Горе, хладна мржња!

Колико је, пред насилним потенцијалом религиозног и културног рата унутар муслиманског света, свако за себе "беспомоћан", добро показује пример руске интервенције у Алепу.

Свима би било лакше да су то што су хтели Руси направили брже, да су им опструкције са Запада сметале мање, или да је сиријски Асад особа вреднија помоћи него што јесте.

То све међутим само доказује каква радикална линија разграничења пролази овог тренутка кроз друштва белог човека.

У игри је ништа мање него потпуно ново читање историје - да ће крвави ратови и револуције двадесет и првог века имати такву формативну снагу на сутрашњи муслимански свет, као што су оне из двадесетог имале за данашњу Европу.

Та паралела боли јер нама, Европи, узима универзалистичку интерпретацију историје.

Оно што Унију боли више од суза деце Алепа је чињеница да су Путин, па чак и Трамп, коме његов властити биограф атестира тешкоће у концентрацији, то брже схватили од Берлина, Париза и Брисела.

И то је један врло опасан аспект који је, ако не пре, постао очит на завршном Унијином самиту за ову годину.

У тексту под насловом "Хладни рат", немачки DWN (Deutsche Wirtschaftsnachrichten) констатује: "ЕУ продужила санкције против Русије за шест месеци. Тачне разлоге више нико не зна. Санкције су до сада немачкој привреди нанеле штете у висини од 17 милијарди евра".

Кад разлоге више нико не зна, то значи да смо се опростили са рацијом и прешли на терен емоција, а тамо је све могуће и ништа искључено.

Чежња за згодном политиком

Шпигл објављује топ-тен листу цитата са самита у Бриселу пре два дана.

На првом месту је француски председник Оланд са следећом изјавом о Алепу: "Може се уништити град, али не и чежња. Чежња за политичким решењем остаје".

Кад се добро размисли, то је збуњујући цитат. О чему је то врх врха Европске уније, први ешалон континенталне егзекутивне бранше, елита европске политике, разговарала читав дан? О својим осећајима, жељама и чежњама? О томе да су, како гласи онај цитат код психијатра од 500 долара по сату из холивудских филмова, "врло љути" на Путина?

Каква драмска перипетија, какав сценски обрт! Док је публика напољу веровала да се ту врти висока политика могућег, учесници самита су се међусобно жалили један другом како је руски председник повредио њихове осећаје, остављајући им једино чежњу за политичким решењем интактну.

Тренутни тренд је најбоље објаснити кроз вербално грађену структуру у којој се односи Запада са Русијом развијају последње две деценије.

За полазну тачку узима се моменат када је Русија у Савету безбедности УН гласала за санкције против Србије, догађај који се у европском рачунању времена може гледати као формални тренутак (почетка и краја) униполарности светске дипломатије.

Од тог момента, западне емоције према Русији су биле емоције подсмеха (пијани Јељцин тетура из авиона, Клинтон га чека на аеродрому); док је део политике записан у формалним документима био углавном рационалне промишљене природе. Укратко, пазило се на речи.

У даљем развоју се карактер те структуре мења, емотивни део расте, подсмеха је мање, других негативних емоција више, али је истовремено, и то је главни проблем, а не ко се коме смеје и због чега, и рационално промишљеног све мање.

Од увођења санкција Русији почетком 2014. године у тој структури практично није остало више ништа од рационалног, она је сад темељно детерминисана негативним емоцијама љутње и беса.

"Структура" западних односа с Русијом више звучи теоретски него што уствари јесте.

Сваки читалац кога је неки од родитеља измлатио у детињству и успут, да понижење буде потпуно, још додао "мене то боли више него тебе" схватиће из којих приватних емоција се храни изјава политичарке Меркел да јој "није лако што Москви уводи/продужава санкције" или "лично ме врло боли такво решење".

И сад, од четвртка и завршног ЕУ самита за ову годину, ушли смо у нову, свечану фазу: после подсмеха, фрустрације, љутње и беса, Унија је закорачила на терен чежњи, снова, наде и жеља.

Божић је, иде Нова година, можда нас се неки Деда Мраз и сети. Може се избомбардовати туђи град, али не и наша чежња!

Највећи део ЕУ самита (Сирија, санкције, Украјина, безбедносна политика) био је посвећен односима с Русијом, пише аустријски Пресе и закључује: "Од наде у европско-руско пријатељство се опростило, уместо тога доминира брига због руског ширења утицаја".

Кад се испод искрено доживљеног бола политичког врха у Бриселу подвуче божићна црта, остају следеће рационално објашњиве чињенице: Ми, Унија, мислимо да Москва у Сирији и Украјини води политику моћи и стратешке позиције. Ми, Унија, у Сирији и Украјини такође водимо политику моћи и стратешке позиције, односно водили бисмо је да се нисмо прогласили за беспомоћне.

Међусобни договор не долази у обзир, зато што смо се опростили од наде у европско-руско пријатељство. Чија чежња је јача, а градови слабији?

Како ствари стоје, за тренутне дефиницијске снаге унутар Уније нема среће док им нова америчка администрација не испуни жељу даљег заоштравања односа с Русијом, или барем обећа подршку за исти степен непријатељства.

Ту се може бити циничан, као на пример DWN када се пита "да ли је канцеларка Меркел контактирала некога из нове америчке администрације пре него што је Москви продужила санкције? Колико знамо није".

Трамп им још може испунити ту жељу. Истина, за сада не изгледа тако, али он више није приватни предузетник.

Као шеф америке државне егзекутиве он улази у један историјски уско скројени политички корсет америчко-руских односа, који се стеже и притеже већ скоро 70 година.

Која је уопште улога појединца у великим историјским збивањима? Мала, писао је Лењин.

Велика, рекао би Наполеон. Ако појединац не крене на Москву.