Ирак, десет година касније

Ирак је обележио десету годишњицу америчко-британске инвазије на начин на који је тај поход и почео – експлозијама које су потресале Багдад, главни град државе коју је ратна авантура Џорџа Буша Млађег и Тонија Блера готово у потпуности разорила и коју од распада дели тек неколико погрешних потеза.

У Багдаду је у серији бомбашких напада, ноћ уочи годишњице почетка инвазије, убијено најмање 56 људи, а више од 200 је рањено. Мета су били шиити.

Рат који је Буш Млађи почео превише је контроверзан и исувише болан и за Ирачане и Америкаце, па је тешко очекивати да ће икада ући у школске уџбенике, а сан о Ираку – једнако добром за све становнике те државе претворио се, у међувремену, у праву ноћну мору.

Када се 2003. године, тадашњи државни секретар Колин Пауел појавио у Уједињеним нацијама машући, како се касније испоставило измишљеним доказима о ирачком оружју за масовно уништење, Американци су одушевљено махали заставама пратећи своје војнике у рат против тиранина Садама Хусеина.

Истовремено, испоставило се да други главни разлог за упад Американаца у Ирак, борба против тероризма, такође не одговара истини, јер су се обриси Ал Каиде појавили тек са доласком америчких снага.

Почетна фаза инвазије, као и ентузијазам Американаца, трајали су кратко. Режим Садама Хусеина се просто распао, а Американци су умарширали у Багдад обећавајући Ирачанима демократију, обнову, благостање... Порушени су Садамови споменици.

А онда су на чело окупационих власти поставили Пола Бремера који је, упркос здравом разуму, распустио војску, полицију и владајућу партију и са свега 180.000 војника одлучио да заведе ред у држави коју су помало запоседале велике компаније и њихове плаћеничке војске.

Већ озбиљно уздрману државу захватила је анархија, а на све стране беснели су сукоби тамошњих, шиита, сунита, Курда... Убрзо почео је свеопшти рат у којем су, наместо артиљеријсих хитаца "испаљивани" бомбаши-самоубице.

"То је била озбиљна стратешка грешка", признао је недавно Бремер, који је од Пентагона, додуше, тражио да удвостручи број војника у Ираку, али тек када је ниво насиља, практично, паралисао живот у тој држави.

Суштински, инвазија је представљала прилично јасну агресију против нејаке државе, а велика већина стручњака сматра је противном међународном праву. Садам Хусеин, као и његови помоћници, неко време су се крили у Ираку, али су релативно брзо похватани и погубљени.

Укупан број жртава ове интервенције веровано никада неће бити прецизно установљен. Американци тврде да је убијено 173.000 Ирачана. Светска здравствена организација број мртвих процењује на 223.000, док се најдрастичније процене крећу између 650.000 и милион жртава.

Убијено је и око 5.000 Американаца.

Истовремено, из Ирака је побегло око четири милиона људи. Градови попут Фалуџе уништени су осиромашеним уранијумом и белим фосфором.

У Ираку већ више од годину дана нема озбиљних америчких борбених јединица, али се ниво насиља и даље не смањује. У протеклих 12 месеци, у свакојаким нападима убијено је око 4.000 цивила и око 1.000 полицајаца и војника. Трећина становника нема посао, државом влада клептократија.

У Британији, између 22 и 37 одсто испитаника Тонија Блера сматра ратним злочинцем. У Америци, Џорџа Буша више нико и не спомиње.