Пакао на земљи

У сенци годишњице великог цунамија, прошла је годишњица највећег покоља у историји човечанства. Ноћно бомбардовање Токија запаљивим бомбама 9. и 10. марта 1945. године је напад који је однео највише жртава у најкраћем року у историји човечанства. Амерички бомбардери су за нешто више од три сата побили преко 100.000 грађана Токија и уништили 266.000 кућа, оставивши 1,5 милиона људи без дома.

Ватрени пир из 10. марта 1945. године готово је пао у заборав због годишњице великог цунамија и нуклеарне несреће у Фукушими, али и због шока и деценијске трке у наоружању које су проузроковале експлозије нуклеарних бомби у Хирошими и Нагасакију.

У првој половини марта 1945. године, америчке снаге почеле су кампању интензивног бомбардовања Јапана запаљивим бомбама нападом на Токио у којем је за једну ноћ настрадало преко 100.000 људи.

Крајем зиме 1945. тешки бомбардери Б-29, познати као "супертврђава", летели су на висинама на којима их јапанска противавионска артиљерија и ловачки авиони нису могли дохватити, па су неометано вршили бомбардовање. Међутим, управо због велике висине, они нису били у стању да прецизно погоде мете одређене за уништење, па су се неретко враћали у базу необављена посла.

Да би превазишао овај проблем, генерал мајор Куртис Лемеј променио је тактику америчких ваздушних напада тако што је наредио пилотима да лете на нижим висинама и опремио бомбардерску флоту запаљивим бомбама.

Стамбени објекти у Јапану у то време у целини су били грађени од дрвета, са вратима од папира, а јапанска одбрана је остала без горива за ловце. Ово су биле слабости које је сурови и прорачунати Лемеј намеравао да максимално искористи.

У настојању да повећа ефикасност и разорну моћ сквадрона Б-29, Лемеј се са својим војним инжењерима посветио изради запаљиве бомбе са максималним ефектом по грађевине и људство не марећи за цивилне жртве. При том, његов тим се ослањао на искуства стечена током савезничког бомбардовања Немачке, нарочито лучког града Хамбурга. Тамо се приликом једног ваздушног напада од мноштва мањих пожара формирала ватрена стихија која је великом брзином харала насељем и гутала толико кисеоника да су се и људи који нису били захваћени пламеном и димом гушили.

Уосталом, слична ситуација била је као када су савезници бомбардовали Дрезден у Немачкој, а када је била примењена иста тактика бомбардовања запаљивим и бомбама са експлозивним пуњењем. Наиме, план је био да експлозивне бомбе нанесу што већу штету на зградама и поломе све прозоре да би запаљиве бомбе имале максимални ефекат. И имале су. Скоро цео град је изгорео.

Лемејеви инжењери смислили су нову цилиндричну бомбу М-69 која се по избацивању из авиона отварала испуштајући десетине мањих запаљивих бомби. Ове су биле конструисане тако да пробију кров, и пошто се зарију у под, распрсну и разбацају више кесица врелог бензина по зидовима, те тако у најкраћем року спале читаву кућу.

Пошто се није очекивао отпор јапанског ваздухопловства, са америчких бомбардера су уклоњени тешки митраљези и уместо њих прикачене додатне бомбе. Да би се се бомбардовањем створио ефекат недостатка кисеоника и произвела ватрена олуја, били су потребни и одговарајући временски услови: мала влажност и јак ветар.

Касно увече 9. марта, сувог и ветровитог дана, први талас од укупно 334 бомбардера Б-29 изручио је смртоносни товар на Токио. Авиони су бесомучно засипали град запаљивим бомбама преко три сата спаливши 41 квадратни километар и побивши на десетине хиљада људи – толико да ни приближан број никада није утврђен никада са сигурношћу.

Поред десетина хиљада људи који су изгорели, хиљаде се угушило, а мноштво и удавило у рекама и каналима где су потражили спас од ватре.

Сведоци пакла

Ваздух је посвуда био тако врео, приповедају преживели, да се људима палила одећа и пламен их гутао чак и ако нису дошли у директан контакт са ватром. Асфалт се топио, а људи окупљени на мостовима били су присиљени да скачу са њих јер се метална конструкција усијала.

Улице су биле закрчене гомилама лешева тамо где би ватрена стихија ношена јаким ветром изненада одсекла одступницу масама које су се сливале низ оне саобраћајнице које су се чиниле отворене за пролаз ка сигурном делу града. Лешеви су често били спаљени до те мере да је ветар разносио њихов пепео.

Највећа гробница је била река Сумида која се улива у океан и где је у свитање повлачење воде услед осеке открило невероватан призор: хиљаде нагомиланих лешева угушених и спржених људи, непрепознатљивог лица и пола. Њихове животе однела је ватрена олуја која је брисала ниско над површином воде.

Мартовско бомбардовање Токија, које је однело, најчешћа је процена, око 100.000 живота, напад је који је проузроковао највише жртава у једном дану у историји човечанства, са обзиром на то да је у Хирошими, од укупно 140.000 непосредних жртава експлозије и радијације, на дан бомбардовања сместа погинуло 80.000 људи.

Поједини аналитичари сматрају да је број жртава у Токију, могуће, био и близу 200.000 због великог дневног уплива становништва у престоницу и тадашње лоше администрације која није имала прецизне податке о градској популацији. Тачан број жртава, међутим, никад неће бити познат: многа тела река Сумида је однела у океан, а преко 90 одсто погинулих никад нису били идентификовани због природе повреда које су задобили и потребе да се лешеви брзо сахране.

У пролеће и лето 1945. године, америчка авијација бомбардовала је преко 60 јапанских градова, који су у тим нападима били уништени 50 до 99 посто. Град Тојама је тај у којем је збрисано скоро 100 одсто грађевина. Токио је три пута бомбардован запаљивим бомбама. Четири града: Хирошима, Нагасаки, Њигата и Кокура остављени су нетакнути. Када су се 6. и 9. августа 1945. године над прва од ова два града надвиле атомске печурке постало је јасно зашто су ови градови били поштеђени од напада запаљивим бомбама.

Експлозије две атомске бомбе које су разориле Хирошиму и Нагасаки и радијацијом касније прозроковале десетине хиљада додатних жртава, бациле се у засенак стравичне губитке настале бомбардовањем јапанских цивила запаљивом муницијом.

И док је тешко наћи особу у свету која не зна за Хирошиму и Нагасаки, многи млади људи у Токију данас не знају за бомбардовање из марта 1945. године, што се може приписати и недовољном интересовању медија за годишњицу овог тужног догађаја.

број коментара 9 пошаљи коментар
(среда, 13. мар 2013, 15:12)
anonymous [нерегистровани]

USA bombe za Beograd

Stariji Beogradjani setice se Uskrsnjeg (1944) bombardovanja americki letecih tvrdjava koji je prouzrokovao masovni izbeg Beogradjana u okolna sela. Nijedan, vazan za Nemacke okupatore, vojni objekat nije bio pogodjen ali su bila slupana gradska predgradja. Moj skolski drug, dugajlija Nikolic, i cela njegova porodica bili su ubijeni u podrumu kuce na Neimaru. Srecom, bombe nisu bile tipa tepih ili zapaljive pa ni broj poginulih nije bio veliki. Secam se da su neki pokusali da traze otstetu ali ne znam sta je bio o toga niti da li je o tome napisano nesto podrobnije.

(среда, 13. мар 2013, 01:09)
Radovan [нерегистровани]

Re "Pravda"

... Ne samo to sto im niko nije sudio, nego oni sude drugima, za ono sto su sami uradili!

(среда, 13. мар 2013, 00:04)
anonymous [нерегистровани]

bombardovanje

gledao sam nekoliko verzije serijala u vezi ovih dogadjaja i sta reci osim da onaj koji je tako nesto osmislio bio nista drugo nego zlo.Japan je sa druge strane odbijao predaju i uporno nastavljao borbu nakon 40 miliona pogubljenih Kineza,Koreanaca i Filipinaca.Neko rece cilj je bio unistenja naroda Japana ali tada niko nije imao moc da unisti narod od 100 milion ljudi.Namera Amerikanaca je bila brzo okoncanje rata na Pacifiku jer su fondovi za rat ponestajali.Japan je danas nakon SAD,Kine treca najveca ekonomija na svetu ali druga po zivotnom standardu ne racunajuci EU kao celinu.

(уторак, 12. мар 2013, 21:20)
anonymous [нерегистровани]

"pravda,,

njima niko nije sudio za ovo

(уторак, 12. мар 2013, 16:32)
Dejan [нерегистровани]

genocid!

100.000 civila u jednom danu? I ko zna koliko u ostalim gradovima u međuvremenu do atomskih bomba? Kako ovo drugačije nazvati nego genocid? Udruženi zločinački poduhvat koji je imao za cilj da pobije što više Japanaca. Ti napadi su bili upererni isključivo na civilno stanovništvo i imali za cilj istrebljenje jednog naroda.
Dali će Japan ikada imati dovoljno hrabrosti da podigne tužbu za genocid? Ili će sve pasti u zaborav, izmanipulisani medijima koji služe nekim tuđim gazdama.
Saosećam sa žrtvaka i familijima žrtava. Da se nikad ne zaboravi šta je pravi genocid, u današnjem vremenu se taj pojam zloupotrebljava zbog političkih ciljeva.

(уторак, 12. мар 2013, 14:28)
anonymous [нерегистровани]

Amerikanci

Sta vise reci o njima!

(уторак, 12. мар 2013, 14:06)
anonymous [нерегистровани]

COVEK

Covek coveku je najveci neprijatelj, kako razumeti ovakvu realnost ?

(уторак, 12. мар 2013, 13:13)
Voroncov [нерегистровани]

Zločini

Eto šta su ljudi činili ljudima. Ovo je samo jedan od detalja masovnog umiranja u Drugom svetskom ratu. A čitava istorija prepuna je primera masovnog uništavanja ljudi od strane ljudi. Zaista ,kakvo je to biće čovek?

(уторак, 12. мар 2013, 13:04)
anonymousVesna [нерегистровани]

znam

Odavno sam shvatila da je pakao ovde na zemlji. Pogledajte sta ljudi kroz vekove rade jedni drugima,zivimo da bi unistavali ,i nikada nismo izvukli pouku.