Годишњица смрти патријарха Павла

Патријарх Павле преминуо је, пре годину дана, у сну, у 10.45, у 95. години, на ВМА, где је, од 13. новембра 2007. године, био на лечењу.

Крај његовог одра у Саборној цркви прошло је пола милиона људи, а стотине хиљада грађана на улицама Београда опростило се од 44. поглавара Српске православне цркве.

По сопственој жељи, сахрањен је у манастиру Раковици, у Београду.

"Чувајмо се од нељуди, али се још више чувајмо да и ми не постанемо нељуди", поручивао је патријарх Павле. Саветовао је:  "Чувајте и непријатеље своје и молите се за њих, јер не знају шта раде".

Био је веома популаран у народу који га је могао видети како пешачи од Калемегдана према Славији, или се вози јавним превозом.

Устајао је врло рано, живео је у потпуности по јеванђељу и у складу са оним што је говорио. 

Умео је све сам да поправи, било да су то ципеле или наочаре. Сам је кувао, шио и ниједан физички посао му није био ни стран, ни тежак.

Противио се сваком луксузу, био је, кажу, штедљив, али никако шкрт. Прича се да је патријарх једном приликом, испред Патријаршије, видео пуно луксузних аутомобила и упитао чији су. Када је добио одговор да су то возила његових владика, патријарх је узвикнуо: "Бог те видео, а чиме би се тек возили да се нису заветовали на скромност?"

Његова соба у Патријаршији била је до те мере скромна да је подсећала на монашку ћелију. Патријарх Павле је скоро током целе године био на посту на води, рибу је јео веома ретко, а месо готово никад.

Његово службовање на месту првог међу једнаким архијерејима, дуго скоро две деценије, посебно је обележило ратне године на простору некадашње Југославије, када је поручивао да су сви људи деца божја.

Осуђивао је свако насиље и злочине, без обзира на то ко их је чинио, без обзира на то ком народу су чињени и којој вери. Остаће упамћено да се крајем деведесетих година ставио на чело неколико протестних маршева против Слободана Милошевића.

Живот по јеванђељу

Патријарх српски Павле (световно Гојко Стојчевић) рођен је 11. септембра 1914. године, у селу Кућанцима, срез Доњи Михољац (тада у Аустроугарској, а сада у Хрватској), у земљорадничкој породици.

Гимназију је завршио у Београду, шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду.

На позив свог школског друга Јелисеја Поповића одлази у овчарско-кабларске манастире, где је провео остатак рата и где почиње свој монашки живот.

Прво је био у манастиру Свете тројице у Овчару, а потом вероучитељ деци избеглица у Бањи Ковиљачи. Тада се тешко разболео и лекари су веровали да је то туберкулоза, предвиђајући му још три месеца живота.

Извесно време провео је у манастиру Вујану, где се излечио, и у знак захвалности изрезбарио један дрвени крст, који је поклонио манастиру.

Замонашен је у манастиру Благовештењу, 1946. године, када је унапређен у чин јерођакона. У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957.

На место епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви.

У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашио нове свештенике и монахе. Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији.

Српски патријарх постао је 1990. године, када је на том месту наследио патријарха Германа. Био је 44. патријарх Српске православне цркве.

Од његовог доласка на трон српског патријарха, обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу, 1992. године. Године 1994, отворена је Духовна академија светог Василија Острошког у Фочи, а 1997. године и Богословија у Крагујевцу, као одсек Богословије светог Саве у Београду.

Основана је и Информативна служба Српске православне цркве. У Београду је 1993. године почела да ради Академија Српске православне цркве за уметност и консервацију, са неколико одсека (иконопис, фрескопис, конзервација).

Године 2002, настава веронауке је враћена у школе, као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета, из којег су га комунистичке власти избациле 1952. године.

Имајући у виду заслуге патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, доделио му је, 1988. године, звање почасног доктора богословља.

Научни рад

Бавио се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу, Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког (1989, друго издање 1997).

У Гласнику Српске православне цркве објављује студије из литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело Да нам буду јаснија нека питања наше вере I, II, III (1998).

Приређује допуњено издање Србљака, које је Синод Српске православне цркве издао 1986. године. Такође, приређује Христијанскије празники од М. Скабалановича.

Аутор је и издања Требника, Молитвеника, Дополнитељног требника, Великог типика и других богослужбених књига у издању Синода. Књигу Питања и одговори чтецу пред преоизводством објављује 1988. године, а Молитве и молбе 1990.

Заслугом патријарха Павла, умножен је у 300 примерака Октоих из штампарије Ђурђа Црнојевића.