Рашка 1915 – Дан када је Пашић плакао

Ситуација у Србији је крајем октобра и почетком новембра 1915. била веома лоша. Велики део земље био је освојен, претила је опасност да српска војска буде опкољена. Малобројне савезничке снаге из Солуна нису успеле да пробију бугарске редове. Помоћ није стизала. Србијом су завладали страх и очајање.

Српска влада је после повлачења из Ниша и Краљева дошла у Рашку. Почетком новембра 1915. године у том градићу окупило се много света. Улице вароши биле су пуне војника, цивила, енглеских морнара, француских болничара и припадника аеропланског одреда, страних дипломата и новинара. На улицама су се могли чути различити акценти и бројни страни језици.

Становници Рашке виђали су тих дана регента Александра Карађорђевића, премијера Николу Пашића и све виђеније српске интелектуалце како нерасположени пролазе улицама града. Постоје сачувани записи који говоре о томе како је Пашић био веома забринут и како је француском новинару Анрију Барбију изнео најцрњу слутњу да ће Рашка можда постати гробница српског народа. Барби наводи и да је Пашић тада, приликом сусрета на мосту преко Ибра, заплакао.

Ситуација у којој се нашла Србија крајем октобра 1915. године била је веома злослутна. Заузети су били Скопље и Куманово. Пао је Београд. Освојени су Ниш и Врање. Непријатељ је заузео и Крагујевац. Напредовао је долином Ибра ка Рашкој. Сведоци кажу да су се тих дана у Рашкој чули топови и са севера и са југа, што је значило да су аустроугарско-немачке али и бугарске снаге у близини.

Рашка је носила посебну симболику, то је додатно оптерећивало и емотивно чинило још тежом ситуацију у којој су се нашле српска војска и држава. Ту, на тој територији, настала је средњовековна српска држава. Сви су се питали да ли ће на тој светој земљи на којој је настала Србија, сада нестати. Како француски новинар Барби наводи, Пашић је стално понављао да је "Рашка земља где смо рођени".

Други сведоци тих драматичних догађаја наводе како су тих дана код премијера Пашића проналазили оптимизам и како им је он говорио да се спас за Србију ближи јер му је јављено да ће руска војска од три стотине хиљада људи напасти Бугарску и тако смањити притисак на Србију.

Од Руса није било ни трага, а малобројни савезници који су почетком новембра кренули у пробој код Струмице, поражени су од стране бугарских снага. Постало је јасно да оптимизму у Рашкој више нема места. 

Влада, која је у Рашкој боравила 13 дана, заседала је скоро сваки дан. Укупно је одржано чак 11 седница. Најзначајније две седнице одржане су 4. новембра 1915. године. На тим, сада већ можемо рећи историјским седницама, одлучено је да нема предаје, да Србија неће капитулирати и да никакав сепаратни мир са Аустроугарском не долази у обзир. Одлучено је да се "безусловно мора остати уз наше досадашње савезнике, пошто једино та политика обезбеђује не само извршење националног задатка, но и саму независност и опстанак земље". На седници владе на којој су присуствовали регент Александар као главнокомандујући српске војске и војвода Путник, начелник Генералштаба, заузет је јединствен став да се иде у борбу и повлачење до коначне победе. Тада је одлучено и да ће се војска, ако буде требало, привремено повући и са територије Краљевине Србије.

Занимљиво је да су се тих дана у Рашкој нашле и врло значајне државне драгоцености. У једној кући у центру вароши била је смештена државна благајна. У једној од кутија било је Мирослављево јеванђеље, најзначајнији ћирилични споменик словенске писмености из XII века. Наиме, после династичког преврата 1903. године Јеванђељу се изгубио сваки траг. Претпостављало се да је тада уништено. Пронађено је ту, у Рашкој, приликом евакуације и та значајна књига дата је тада на чување службеницима Државне благајне, који се од ње током повлачења кроз Албанију ни у сну нису одвајали. Занимљиво је да два чиновника који су Мирослављево јеванђеље чували, нису знали која им је драгоценост поверена на даноноћно чување.

Нису Срби у повлачење понели само Мирослављево јеванђеље. Студенички монаси су понели и ћивот првог српскога краља Стефана Првовенчаног. То није био први пут да се мошти првога српског краља носе у збег. Преношене су током Кочине крајине и Првог српског устанка. Сада су их студенички монаси понели из Ибарске клисуре, носили преко Косова и Метохије до Црне Горе. Ћивот Стефана Првовенчаног однесен је у манастир Острог и ту је остао током Првог светског рата да би касније био враћен у манастир Студеницу.

Остале су забележене речи француског посланика Огиста Бопа, који сведочи да су српски војници носили мошти светога првог краља преко залеђене и тешко проходне Руговске клисуре.

"Свети остаци краља Стевана Првовенчаног иду на челу ове опште сеобе... Војници наизменце носе на својим раменима тешки ћивот, прати их неколико монаха, који иду лагано са запаљеном воштаницом у једној руци ослањајући се на дугачак штап у другој и појући тужно српске црквене молитвене песме..."


Текст је део документарног филма "Срби на Крфу", који Радио-телевизија Србије реализује у копродукцији са Министарством рада, запошљавања и социјалне политике Републике Србије. Реализацију филма су помогли Министарство одбране РС и Амбасада Велике Британије у РС.

Стручни консултант пројекта "Срби на Крфу" је Милош Ковић, доцент Филозофског факултета Универзитета у Београду.

број коментара 8 пошаљи коментар
(недеља, 31. јан 2016, 18:45)
Чича из Шумадије [нерегистровани]

И данас има места за многа питања

Без намере за критику Краља и војне команде, јер то данас нема сврхе, логично се поставља питање... чему је била та бежанија српске војске из земље... постоји потупак кад нека војска капитулира, не мора да бежи и народ оставља непријатељу, са запада аустроугари (плус хрвати),са истока бугари а са југа из КиМ албанци..... верујем да би број жртава био мањи, не сме се заборавити, да је Србија дала од свег радно активног становништа - сваки четврти је погинуо...Нека прогноза каже да није било само Првог и Другог рата, Србија би имала од 40 ~45 милиона... али то неком није одговарало... овакво окружење, тешко неко у свету да има...

(недеља, 31. јан 2016, 17:49)
anonymous [нерегистровани]

Ово за Русе није тачно

"Од Руса није било ни трага." - Како можете да напишете овако нешто, када се зна да је руска помоћ била једна од највећих помоћи Краљевини Србији у току рата? Конвоје хране, војне и болничке опреме су Руси слали у Србију (и ништа нису наплатили). Да не помињемо ултиматум св. цара Николаја II западним савезницима који је свима добро познат. И још нешто. Западни савезници су били код Криволака у Македонији, само 50 км удаљени од српске војске и нису хтели да изврше напад на бугарске трупе и пробију блокаду, већ су се оглушили о све наше молбе, окренули се и отишли. Потом је уследила Албанија...

(недеља, 31. јан 2016, 16:41)
anonymous [нерегистровани]

Mali

Brojcano mala zemlja(inace velika nacija) zahvalna je na malim pomocima od bilo koga.Mi na sve nacine na zapadu pokusavamo da nadjemo''prijatelje\\.Za to nam je posluzio prvi svetski.Inace ko se dublje upusti u analizu rata videce da tu osim liucnih simpatija pojedinaca,nema nikakvog prijateljstva,sa njihove strane vecsamo cistog pragmatizma radi svojih interesa.Sve sto su za nas uradili inspirisano je time da sto manje njihove krvi padne na ustrb Srbske.Tako je i bilo.Ja bi iskrerno voleo da je to njihovo prijateljstvo bilo iskreno kao nase.Ali........

(недеља, 31. јан 2016, 14:27)
anonymous [нерегистровани]

Potvrda

Dok smo pevali , "krece se ladja francuska" zanemarujemo potpuno da je francuska vlada bila u stvari protiv podrske Srbije, na svu srecu su pojedinci generali pomogli. A nesto posle tih godina nasu bracu je zatekao virus ,bratoubilackog rata. Ist virus je nas , ocigledno ne uceci iz gresaka , vec u sledecem naleto stigao i decimirao. Slava Srbiji i Rusiji

(недеља, 31. јан 2016, 12:44)
anonymous [нерегистровани]

Politika

E pa vidite dragi moji,
da istorija moze da se servira
kako nekom odgovara

(недеља, 31. јан 2016, 12:38)
anonymous [нерегистровани]

nikad je necete naci ..???

Istina nam je smetala.
Nismo od istine nikakvu korist imali.
Dobro i sigurno smo je izbrisali.
Zabranili smo da kazana bude.
Nemojte istinu traziti nikad vise.
Necete je naci.

(недеља, 31. јан 2016, 11:26)
Nikola [нерегистровани]

Trazite istinu

ali je necete dobiti u potpunosti. Rusi su zanemareni ovde, ali bice vam jasno zasto tek kada u potpunosti procitate ko je ucestvovao u sponzorstvu ovog ostvarenja...vidite dno teksta, spominje se Velika Britanija. Citajte i izmedju redova, sponzorstvo je aminovanje.
Inace, sramota ide na jastuk autora, reci za jednu stranu da od nje nije bilo ni traga i tu zavsiti svaki istorijski pomen dok se u tekstu pretenduje na druge cinjenice je krajnji zlosutni amaterizam.

(недеља, 31. јан 2016, 09:52)
anonymous [нерегистровани]

У очекивању 1916.

"Од Руса није било ни трага"

Да сазнамо и то чудо како су Руси могли 1915. да се појаве на Југу Србије? Вероватно ће аутор да се онда осврне и на 1916. и улазак Румуније у рат која је до 1916. била неутрална па руска војска није могла да дође до Србије. Онда ћемо чути и херојским борбама руско војске и српске дивизије формиране у Одеси како су већ 1916, у великој офанзиви покушали кроз Румунију да продру на север Србије, како се десила чувена битка за Добруџу, о великом, скоро невероватном јунаштву братске борбе Срба и Руса под заједничком руском командом знатно пре Солунског фронта. Очекујемо и ту историјску причу, која није баш политички популарна, јер мора да се покажу само неки други као савезници, а баш и нису били такви савезници како нам се упорно сервира.