Српски језик као матерњи

Аутори који пишу на српском, а матерњи језик им је арапски ушли су у српске књижаре. Први у 2011. години је др Набил бен Заки Шагра са „Дневником једног дипломате", а други је Заки Шалтаф са „Тамбуријевим опанцима".

Шагра и Шалтаф су Палестинци који раде и живе у Србији. Никада нису били у својој отаџбини, из које су им породице протеране, и то из родног града 1948. године, а потом 1967. из избегличког привременог смештаја.

Рођени су у Јордану (тако је ишао „талас" избеглиштва - од обале ка унутрашњости), школовали су се у Југославији, за коју су их везале породичне споне, а потом пријатељи и посао. Шалтаф је дипломирао медицину, Шагра докторирао ветерину.

Занимљиво је да је у исто време када је Шагра у кувајтској штампи објавио приказ једног од многобројних извођења „Госпође министарке" Шалтаф освануо на насловној страни кувајтске дневне новине као представник Србије на међународној конференцији о стандардизацији.

Дневник једног дипломате

Набил Шагра је Палестинац рођен у Јордану 1952. године, од треће године живео у Кувајту, студије, те специјализацију завршио у Београду.

За време студија био је сарадник београдског „Студента". У Кувајту је радио као шеф Микробиолошко-паразитолошке лабораторије, а после ирачке инвазије се са породицом вратио у Београд. У том периоду објављује приче на арапском и збирку „Птица селица". Објавио је више приказа српских књига и аутора на арапском, а предњаче чланци о Душку Радовићу и Браниславу Нушићу, који је радо виђен на арапском. Готово је у целости преведен, а „Госпођа министарка" је, иначе, веома популарна представа, екранизована више пута.

Шагра је почео да пише и на српском, а прва његова књига је „Дневник једног дипломате". Читајући „Дневник", смејете се, препознајете (се), и не приметите када сте заплакали, али горко. Факти пропуштени кроз филтер врсног сатиричара имају две боје: прва, „родна", где не никог не штеди, и друга, чак и превише блага, када говори конкретно о Србији.

Тамбуријеви опанци

Заки Шалтаф је рођен 1963. у Аману. Школовао се у Аману, Загребу и Београду. Дугогодишњи је колумниста аманског магазина „Ал Фуркан", редактор и рецензент неколико публикација преведених са арапског на српски, аутор више предговора и поговора за публикације из историје арапске цивилизације на српском језику, аутор „Халал стандарда Србије" (коаутор Мустафа Јусуфспахић).

Ради као директор сертификације Халал-агенције ИЗС и представник је Србије (статус посматрача) у Европском комитету за стандардизацију халал-хране Европе, те аутор више стручних чланака из области халал-стандардизације на енглеском и арапском језику. Бави се и дизајном, аутор је десетине насловних страна различитих публикација и више сајтова.

Збирку „Тамбуријеви опанци" чине приче четири записивача, и приче усменог порекла. Приче из ових збирки су фолклорне, и постоје у више варијанти и у писаној и у усменој традицији. Приче усменог порекла такође постоје и у писаној традицији, и веома су живе и данас, али се приређивач одлучио за усмене варијанте и њихову адаптацију на српски.

Предговор за „Тамбуријеве опанке" је написала Вера Чукић.