Istorija glasina – Hans-Joahim Nojbauer: Fama

U sedmičnom ciklusu Istorija glasina na Trećem programu Radio Beograda od 18. do 22. oktobra možete slušati delove iz knjige Hans-Joahima Nojbauera „Fama".

Studija Fama predavača na Univerzitetu u Berlinu, pisca, novinara i dramaturga Hans-Joahima Nojbauera, koju je s nemačkog prevela Ljubinka Milanković, bavi se glasinama kao neizostavnim delom svakodnevne komunikacuje. Autor smatra da je pojmovno određivanje glasina teško i problematično. Prvo, glasine nisu nužno netačne; one opšte uzevši nisu definisane logikom iskaza, iako se naravno na osnovu toga mogu podeliti na „istinite" i „lažne". Takođe, one nisu prosto ogovaranje na veliko. Ogovaranje može da se opiše po formi i sadržini, zasniva se na posebno izbalansiranoj, ponekad prividnoj blizini onoga ko ogovara i predmeta ogovaranja, koji u principu mogu da menjaju uloge. Ono je „društveni oblik diskretne indiskrecije". Ogovaranje pri tom može, naravno, da poprimi oblik glasine. Isto važi i za svesno intrigantnu verziju ogovaranja među zaposlenima. Glasine, isto tako, nisu ni laži. Doduše, njima se može komandovati pod određenim sticajem znanja i okolnosti. Po pravilu, međutim, motivacija učesnika ovde igra sekundarnu ulogu, jer rekla-kazala nema individualan subjekt. Onaj ko čuje neku glasinu i prenese je dalje svrstava se u red „ljudi" koji „pričaju", tzv. agente kolektivnog govorkanja.

Glasine često upozoravaju na predrasude, a žrtve glasina često služe kao dežurni krivci. Ipak, predrasude nisu socijalni događaj već deo kognitivnog sistema. Glasine su, naprotiv, značajno aktuelne. Kao takve one, doduše, mogu da izraze ili pojačaju latentnu svest o predrasudama, ali identične sa predrasudom ipak nisu. Glasine nisu ni medij, kako se to često smatra. Za razliku od masovnog medija u modernom smislu, one izvorno počivaju na istovremenom prisustvu najmanje dvoje učesnika, u suprotnom bi mogle da se posluže i masovnim medijima. Glasine govore o uspehu jedne priče i istovremeno predstavljaju faktor i signal tog uspeha. Strukturom uvodne fraze i neupravnim govorom one upućuju na ono što „ljudi" pričaju; reč je o indirektnom, neupravnom govoru, citatu citata. Zato ga je teško demantovati. Glavnu rečenicu glasina, „ljudi pričaju", ne možete pobiti, a poruka glasine da „predsednik Klinton ima aferu" imuna je na demanti, jer on ne pogađa logiku iskaza cele rečenice. „Glasine je teško uhvatiti, one su vrući krompir na kojem svako greje dlanove pre nego što ga brzo preda dalje", smatra Nojbauer. „Da budemo precizni, svaka glasina govori o nekoj glasini; ona je u suštini retorička figura, oblik iskaza".

Urednica emisije: Olivera Nušić

broj komentara 0 pošalji komentar