Властимир Павловић Царевац

Властимир Павловић је рођен 1895. године у селу Царевац, по којем је и добио надимак. Дипломирао је 1923. на Правном факултету у Београду и успешно се бавио адвокатуром. Међутим, љубав према музици била јача, те је у марту 1929. године Царевац засвирао народну музику са својим оркестром на таласима Радио Београда.

Пратили су га музичари аматери, по занимању архитекте, лекари, судије, инжењери... О самом почетку рада Народног оркестра Царевац говори: 

Први студио налазио се на врху зграде Академије наука у Кнез Михаиловој улици где је и Царевчев оркестар почео своју дугу каријеру у Радио Београду.

О тим првим данима радио певања са чика Царем, како су га пријатељи звали, сећа се Теодора Арсеновић, чувена глумица, оперска и радио певачица:

За наступе је бирао најбоље певаче, који су усвојили осећајно извођење и правилно наглашавање речи. Чим би приметио да неки музичар ради хладно, како је говорио „без срца", опомињао би га шалом да би исто звучао на свадбама и сахранама.

Преласком Радио Београда у зграду Занатског дома 1948. године почиње нова ера Радио Београда. Студио 8 је постао дом народне музике о чему сведочи Бранко Белобрк, вилиниста у оркестру који је Царевац предводио:

До 1954. године када је набављена опрема за снимање трајних или архивских снимака Радио Београда целокупни музички програм се изводио уживо. О томе члан првог радијског дуета сестре Радуловић- Јовановић Нада Јовановић:

Осим посла на радију и дириговања хором друштва „Абрашевић", посветио се изучавању музичке баштине: тежио је да то благо сачува, прочисти и унапреди. Бринуо је о мелодији, ритму, тексту, украсима, нагласку, о свакој појединости која доприноси савршенству. У први план стављао је гудаче, кларинет и флауту, док је хармоници давао улогу пратње.

Говорио је да певач пева песму а да су музичари ту да је украсе. Певаче је учио да певају како говоре. О педагошком раду Царевца сведоче певачи Радио Београда Нада Воденичар и Драган Кркић:

Весело „Жикино коло" написао је за Жику Тутунџића, угоститеља из Великог Градишта и као поклон за славу Светог Арханђела одсвирао је уживо на радију. Остао је везан за родни крај, где су га величанствено дочекивали и приватно и на концертима.

У облачењу је следио лична правила, обележена жељом за слободом: није волео да носи кравате ни лептир-машне, због чега су му у свечаним приликама гледали кроз прсте.

Непосредан и опуштен, са друштвом се састајао у кафанама „Под липом", „Три грозда" (Шуматовац), „Зора" или „Орашац", где је наручивао „бело вино и пиколо сифон". У пићу је остајао умерен, а пажњу усмеравао на разговор.

Властимир Павловић Царевац изненада је преминуо 10. јануара 1965. године од запаљења плућа. На вечни починак испратило га је двадесет хиљада поштовалаца и оркестар од десет виолина уз звуке „Марша на Дрину".

Од 1995. године у Великом Градишту одржава се фестивал „Царевчеви дани" и штампа часопис „Царевчева лира".

 

 

број коментара 0 пошаљи коментар