Sramota preživelog kamikaze

Kamikaza je danas reč koja se obično dovodi u vezu sa nečim fanatičnim i samoubilačkim. Mnogim ljudima požrtvovani japanski piloti zauvek su promenili sliku o Zemlji izlazećeg sunca.

Međutim, ne može da se ne postavi pitanje: Šta je nateralo desetine hiljada mladih Japanaca da se prijave kao piloti samoubice koji su obrušavali svoje avione i zakucavali ih u savezničke brodove u Drugom svetskom ratu?

Novinar Bi-Bi-Sija imao je priliku da baš to pitanje postavi nekadašnjem kamikazi. U Nagoji u centralnom Japanu živi Tadamasa Itatsu, rastom omaleni, ali izuzetno energični 89-godišnjak sa velikim osmehom na licu.

Uprkos tome što je teško pomisliti da je ovaj simpatični starac nekada bio fanatični pilot-samoubica, on se marta 1945. godine borio da odbrani ostrvo Okinava.

Stotine američkih i britanskih ratnih brodova i nosača aviona plovilo je prema malom ostrvu, a on je jedan od onih koje su njihovi komandanti upitali da li bi želeo da se prijavi u ozloglašene „specijalne“ jedinice.

„Ukoliko bi zauzeli Okinavu, američki avioni bi mogli da koriste ostrvo kao bazu za bombardovanje glavnih japanskih ostrva. Mi, mladi Japanci smo to morali da sprečimo. U martu 1945. godine normalno je bilo da ste kamikaza. Svakoga koga su pitali je prihvatio“, seća se Itatsu.

Unutrašnjost njegovog doma je svetilište njegovim palim kolegama. Zidovi su prekriveni fotografijama mladih ljudi u kombinezonima. Prema njegovim rečima, oni nisu bili fanatici, već su iskreno verovali da svojim potezom mogu da spasu Japan od katastrofe.

„Razum vam govori da imate samo jedan život i zašto biste želeli da ga izgubite. Zašto bi to rado uradili? Ali u to vreme svi su želeli da se prijave. Trebali su nam ratnici da zaustavimo invaziju. Bili smo u tome rešeni i nismo se dvoumili“, ističe ponosni Japanac.

Sramota života

Srećom, Itatsu nije poginuo. Dok je leteo prema svojoj meti, motor mu je otkazao i pao je u vodu. Vratio se u svoju jedinicu, ali se rat završio pre nego što je stigao da ponovo pokuša.

Dugo godina posle rata nikome nije rekao za to, jer ga je bila sramota što je preživeo. Često je pomišljao i na samoubistvo, ali nikada nije skupio hrabrosti.

Ipak, sedamdesetih godina počeo je da traži porodice svojih palih kolega, tražeći od njih pisma i fotografije. Njegova kolekcija postala je srž onoga što je danas poznato kao „Pisma kamikaza“.

„Draga majko, jedino mi je žao što nisam uspeo da ti pomognem više pre nego što poginem. Ali umreti kao carski ratnik je velika čast. Molim te nemoj da žališ“, piše u jednoj poruci.

Veliki broj Japanaca imao je tradicionalno stvoren obrazac ponašanja koji je uslovljavao neverovatnu poslušnost prema caru.

Ipak, neki od njih imali su drugačiji pogled na svet.

„Sutra, onaj koji veruje u demokratiju će napustiti ovaj svet. Možda izgleda usamljen ali njegovo srce puno je satisfakcije. Fašistička Italija i nacistička Nemačka su poražene. Autoritarizam je kao kuća građena od šupljeg kamenja“, navodi Rjodži Uehara.

Itatsu smatra da „Pisma kamikaza“ treba da dobiju status kulturne baštine. „Ona su blago koje treba da se čuva i prenosi na buduće generacije“, kaže bivši kamikaza.

„Ne gledam na prošlost sa žaljenjem. Ljudi koji su poginuli uradili su to svojevoljno. Nekada sam mislio da je velika nesreća to što sam preživeo. Stvarno sam želeo da poginem sa njima. Umesto toga moram da usredsredim svoje napore kako bi održao sećanje na njih“, zaključuje Itatsu.