Nema sumnje da su Amerikanci 1969. bili na Mesecu, ali ni da će čovek opet hodati po njemu

"'Orao' je sleteo" – bile su prve reči koje je čovek uputio sa Meseca, izgovorio ih je Nil Armstrong, četiri dana nakon što ga je raketa "Saturn 5" iz baze u Floridi, sa Bazom Oldrinom i Majklom Kolinsom, poslala u svemir.

Šest sati kasnije, Armstrong je počeo polako da izlazi iz letelice i u trenutku kada je sišao s merdevina rekao ono što će istorija zapamtiti: "Ovo je jedan mali korak za čoveka, a veliki za čovečanstvo".

Na površinu Meseca je posle 20 minuta stupio i Oldrin. Izvan letelice su ukupno proveli oko dva i po sata.

Za to vreme, postavili su zastavu SAD, ploču u čast njihove misije sa potpisom Ričarda Niksona, dve sovjetske medalje u spomen na stradale kosmonaute Jurija Gagarina i Vladimira Komarova, oznaku misije "Apolo 1" u kojoj su tri astronauta tragično nastradala, silikonski disk u kom se nalaze poruke mira lidera 74 države i zlatnu maslinovu grančicu.

Na Zemlju su doneli 21,5 kilograma uzoraka tla sa Meseca. U narednim "Apolo" misijama, astronauti su sakupili još oko 360 kilograma.

Oči Jugoslavije uprte u Mesec 

Tog 20. jula 1969. godine preko 530 miliona ljudi u svetu je na televiziji pratilo šta se dešava, iščekivalo, nadalo se i strahovalo.

Sva dešavanja u okviru "Apolo" programa aktivno je pratio i Minja Subota. Iako je javnosti poznatiji kao kompozitor i TV lice koje je radni vek posvetilo deci, on je i inženjer elektrotehnike, pa je i profesionalno bio zainteresovan za svemirsku trku između SAD i SSSR-a.

"Verovali smo da bi to moglo da se desi, ali da je vrlo riskantan poduhvat koji zahteva ogromnu tehničku pripremu", rekao je Subota.

Beograd tada nije bio navijački raspoložen. "Tadašnje stanovništvo je moglo da bude vrlo objektivno jer mi smo imali veliki uticaj Zapada, živeli smo sve bolje i bolje, a znali smo da Istok ne živi bogzna kako. Ruse smo uvek voleli, ali ne sećam se da smo bili navijački raspoloženi. Bili smo u velikom iščekivanju šta će se desiti", rekao je Subota.

Kada su Armstrong, Oldrin i Kolins 1969. došli u Beograd u okviru svoje svetske turneje, posetili su i Dom pionira. Minja Subota, koji je bio prisutan, priseća se kako je to izgledalo:

"Čitav boravak bili smo pored njih i sam osećaj da su pored vas ljudi koji su nedavno hodali po Mesecu je trenutak uzbuđenja i, u svakom slučaju pažnja s njihove strane, ali i svetska propaganda." 

Makar i propaganda, Dom pionira bio je institucija koja je uživala veliki ugled i kroz koju je prošlo mnogo dece. Astronauti su, kaže Subota, izgledali veoma zadovoljno dok su bili s omladinom.

Nila Armstronga opisuje kao "supermena" zbog njegovih pilotskih sposobnosti i poduhvata prilikom sletanja na Mesec.

"Mesto na koje je trebalo da se spuste nije bilo dobro, bilo je brdovito. On je lunarni modul pomerao dok nije bilo bezbedno za sletanje. Da su se spustili tu gde je predviđeno, nikada ne bi poleteli nazad", rekao je Subota. 

Dokaz napretka čovečanstva

"Za sada u dalekom svemiru ne postoje sukobi, predrasude i konflikti među narodima. Rizici koje svemir nosi su svima nama jednako opasni. Njegovo osvajanje zaslužuje najbolje što čovečanstvo može da ponudi", rekao je Džon F. Kenedi sedam godina ranije najavljujući da će američki astronauti u toj deceniji sleteti na Mesec.

Odluku je doneo nakon što su Sovjeti poveli u hladnoratovskoj svemirskoj trci, poslavši Jurija Gagarina u kosmos.

Ipak, uspeh koji je NASA postigla 1969. za doktora astronomije Milana Stojanovića sa Astronomske opservatorije u Beogradu predstavlja mnogo više od američkog gola u svemirskoj utakmici. Nije značaj u tome što je Amerikanac hodao po Mesecu, već što je to učinio čovek.

"Amerikanci su se tada zalagali da rade na kosmičkom programu za dobrobit čovečanstva, svakako jesu finansirali misiju, ali ljudi su sleteli na Mesec", rekao je Stojanović.

Ističe da je to bio dokaz tehnološke moći jedne civilizacije. "To što su Amerikanci prvi sleteli ne znači da nisu koristili naučne rezultate koje su drugi narodi davali kroz naučne radove", rekao je Stojanović.

U programu "Apolo" je tako učestvovala i sedmorica naučnika srpskog porekla – Milojko Majk Vučelić, Dejvid Vujić, Slavoljub Vujić, Danilo Bojić, Pol Dujić, Piter Gajić i Miloš Šurbatović.

A novac koji su za taj program dali američke poreznike je koštao oko 24 milijarde dolara, što je preko 300 milijardi današnjih dolara. To je izazvalo revolt u Sjedinjenim Državama, naročito među Afroamerikancima – svaki treći je u tom trenutku bio siromašan.

Istraživanja javnog mnjenja pokazala su da je samo u jednom trenutku većina građana smatrala da je "Apolo" program vredan novca koji se za njega izdvaja.

Pitanje je da li bi takav program bio odobren da nije u toku bio Hladni rat. I kroz svemirski program tada se ogledala vojna moć.

"Lansiranje 'Sputnjika' 1957. godine bilo je demonstracija vojne sile. On je lansiran na reketi R-7, što je raketa tipa ICBM (interkontinentalna balistička raketa) koja može da nosi i nuklearnu bojevu glavu. Kako bi mogli da demonstriraju svoju moć, oni su umesto nuklearne bojeve glave u orbitu poslali satelit", navodi Stojanović.

Odlazak na Mesec imao je naučno opravdanje

Brojni su razlozi zbog kojih je odabran Mesec. Pored dokazivanja tehnološke moći, važan aspekt bio je i naučni.

Zahvaljujući uzorcima koje su astronauti doneli sa Meseca, a koje bi jako teško bilo doneti robotskim misijama, i eksperimenata koje su uradili na površini Meseca, naučnici su odgovorili na mnoga pitanja koja se tiču nastanku Sunčevog sistema, odnosno, napravili su detaljnu studiju o tome šta se događalo sa Zemljom i Mesecom u ranoj fazi nastanka Sunčevog sistema.

Kada su određeni naučni ciljevi bili ispunjeni, nije se više išlo na Mesec. Poslednji od 12 astronauta koji su hodali Mesecom bio je Judžin Sernan 1972. godine

"Ima još mnogo stvari koje možemo da istražujemo i da postignemo mnogo veće rezultate. Na primer, sletanje robota na asteroid 2003. i povratak na Zemlju 2010, što su Japanci uradili, mnogo je veći i neuporedivo teži poduhvat od sletanja na Mesec", naveo je Stojanović.

Ukazuje da to ne znači da nema razloga da ljudi opet posete Zemljin satelit – iskorišćavanje resursa poput leda na njegovom južnom polu i korišćenje Meseca kao baze iz koje će se ići na dalje destinacije.

Vraćamo se na Mesec

Amerikanci, Rusi i Kinezi planiraju da u narednim decenijama idu na Mars, a jedan neophodan korak za to je da ponovo posete Mesec.

Kao naznaku nove svemirske trke možemo videti to što se iz Rusije najavljuje da će između 2030. i 2040. godine na Mesec poslati ljudsku posadu i graditi bazu. Sletanje na Mesec s astronautima Amerikanci su najavili za 2028, kao prvi korak za odlazak na Mars.

Kineski planovi su dugoročniji, oni čak najavljuju da će do 2100. godine započeti eksploataciju resursa i minerala sa Meseca i Marsa.

Na pitanje ko je odneo pobedu, SSSR sa slanjem Gagarina u svemir, ili SAD sa Nilom Armstrongom na Mesecu, Stojanović odgovara da je od toga ko je pobedio mnogo značajnije ono što je usledilo nakon toga 1972. godine.

"Tada je potpisan najbitniji sporazum u istoriji čovečanstva kada je reč o svemirskim istraživanjima. Kada su 1972. završene 'Apolo' i 'Sojuz' misije, oni su zajedno ušli u istraživanje svemira, rukovali se, razmenili priznanja i nastavili kao 'Apolo–Sojuz' misija koja do dan-danas funkcioniše. To je bio kraj kosmičke trke, ali početak velike saradnje", rekao je Stojanović dodajući da svi astronauti danas do Internacionalne svemirske stanice lete koristeći "Sojuz" rakete.