Arhivar je policajac

Marambo, koji je studirao i doktorirao u inostranstvu još pre Prvog svetskog rata, nastojao je da u ovu oblast uvede svetske kriterijume i praksu. Posebno je bio impresioniran Amerikancima, što u tom trenutku nije moglo biti primljeno sa simpatijama. Amerika je tada, kao i sada, lider kapitalističkog sveta, dok se u Jugoslaviji gradio socijalizam i komunizam.

„Arhivama u svetu se posvećuje velika pažnja i svagde se organiziraju istorijska odeljenja. U SAD čak i svako ministarstvo ima svoje istorijsko odeljenje. Znate li ko je bio dr Benadoto Smit? To je bio načelnik istorijskog odeljenja američkog MIP-a, a posle je prešao u propagandu. On je napisao jednu ozbiljnu knjigu o sarajevskom atentatu, a podatke je crpio iz američkih arhiva. Ja ga poznajem još od pre rata. A poznajem i Devisa, taj je radio u propagandom odeljenju za vreme Ruzvelta. U SAD posvećuju arhivama veliku pažnju, njihova Kongresna biblioteka je jedinstvena u svetu. Znate li da je jedan Amerikanac dolazio posle rata u Jugoslaviju kupovao komplete partizanske štampe, ali nije uspeo. Dok je to u Češkoj uspeo da napravi. Kod nas na primer nigde nema kompleta Službenog lista iz predratne Srbije, a u Kongresnoj biblioteci ima. Ja sam bio aranžirao da se od toga učine fotokopije i dobio sam ih. Ko zna gde su sada u MIP-u, je li ih ko uništio."

Budući da je tako slobodno govorio, nije ništa neobično da je imao probleme, svesni elementi su dosledno radili svoj posao.

„Zna se ko sam ja, da sam jezičav i svakom ponešto kažem. Optužila me jedna moja bivša činovnica da sam rekao ʼpazi kako radiš, nije ovo zadugoʼ, smešna stvar. I drugi su protiv mene burgijali, znam ja ko je o meni izveštavo Oznu i ko je vodio čitavu burgiju, protiv mene. Bartoš mi je kad sam nedavno bio kod njega rekao ʼovde ga još neki imaju protiv vasʼ. Šta hoće od mene, neka sastave jednu komisiju pa neka ispitaju moj rad, ja se ne bojim, neka mi kažu zašto me optužuju. Nije to meni prvi put. Šest godina sam ja bio izbačen iz MIP-a od strane Ćorovića u svoje vreme (pre Drugog svetskog rata - opaska D. K.). A ja nisam radio kod Nemaca za vreme okupacije."

Međutim, ni „optužbe" ni „burgijanje" ni „izveštaji Ozni" nisu mogli da izmene i obuzdaju nemirni duh renesansnog Vojislava Jovanovića. On je kritikovao, bez zadrške, sve što mu se nije sviđalo.

„Kod mene su na brzinu tražili knjigu o našim pokradenim arhivama, ja to pišem mesecima, prevede se i na engleski. No onda više nije potrebno i sada knjiga tako leži. Dobro je, to zahtevaju državni interesi i odnosi sa Austrijom. No ko vlada u Austriji, sve bivši nacisti, i nikad mi ne možemo biti prijatelji sa Austrijom. Ako se već ne može štampati, a ono bi se moglo umnožiti u malom broju primeraka za našu upotrebu i ponegde dati kakvom stručnjaku Englezu ili Amerikancu."

Ne samo spomenici kulture već i arhive srpskog naroda rasute su po svetu. Možda je došlo neko moderno doba kada nacionalni identitet predstavlja nepotreban teret koga se valja osloboditi. Ko će još da plaća čuvanje starih hartija u digitalnom vremenu...

Beleška o razgovoru sa Vojislavom Jovanovićem čuva se u Arhivu Jugoslavije, u Fondu 100.