Kako je Engleska finansirala Tursku u 19. veku

Iz govora G. Kohrena:

„Govorniku je veoma prijatno bilo, što je njegov poštovani prijatelj skrenuo pažnju članova ovog Doma na finansijske prilike u Turskoj, jer to pitanje ima osobena značaja danas, kad se govori o novom zajmu od 8.000.000 funata, koji će da se izvrši po preporuci, ako ne i pod garancijom, naše vlade. Od 1855. godine pa na ovamo, Turska je pravila gotovo svake godine po jedan zajam, i kako je lane primetio poštovani član Parlamenta za Bukingam ne može se sporiti da je Turska uvek dolazila do novca samo krivicom naše vlade." (str. 186)
(...)
„Govornik je imao u rukama čudnovat izveštaj jedan o državnim računima Turske Carevine, koji su nedavno objavljeni bili - u Junu 1859. - Visoki Dom neće verovati da su lični izdaci Sultanovi, ne njegova civil lista, koja je osobeno obeležena sa 1.200.000 lira ‒ iznosili, ni više ni manje, 9.600.000 lira, koliko gotovo i ceo državni prihod. Po neke pojedinosti iz ovog izveštaja zanimljive su i zabavne: na kujnu se troši mesečno 24.000 lira; 36 Sultanovih žena staju mesečno 70.000 lira; one druge „dame", koje su pridodane Haremu - njih 1790 na broju - mesečno 18.000; skoro toliko isto, 15.000 troši se na sluge, vratare, kojih ima oko 2.000. A ona, visoko postavljena gospoda, koja imaju specijalnu dužnost da prate Sultanove žene u šetnji, i da motre na njihov moral i na njihovo ponašanje, troše 7.000 lira mesečno; pensija mladom ženskinju, koje je izašlo iz Harema 80.000 lira". (str. 188)

Iz govora G. Magira:

„Po izveštaju Lorda Hobarta, od 10. maja ov. god. (1863) izgleda da je obračun, koji je učinjen po naredbi V. Vezira, i po kome leteći dug turski iznosi 7.700.000 funata, pogrešan, jer taj dug u stvari iznosi 11 miliona funata. Je li ovo bila pošteno od strane turske vlade? (str. 252)
(...) Engleska je trošila i svoj novac i žrtvovala svoju decu da održi Tursku vladavinu..." (str. 253)

Stara je mudrost „da je dug loš drug". Turska carevina je bila, po podacima koji su saopšteni u Donjem domu parlamenta, „zavisnik" od kredita. Poslanici Donjeg doma navodili su primere garancije za kredite koji su izazivali duhovite komentare.

Iz govora G. Kobdena:

„Evo jedne liste turskih zajmova od 1853. god. Zajam iz te godine, od 5 miliona lira, garantovala je Engleska; 1854. god. drugi jedan zajam opet od 5 miliona lira, za koji je založena egipatska poreza. 1858. god. založeni su prihodi carinare carigradske za zajam od pet miliona. 1861. god. na račun g. Mirsovog zajma, Turska je uzela 3 miliona za koji je založila razne prihode. Iste godine jedan, tako zvani unutrašnji zajam koji je izneo od prilike toliko istu sumu, a 1862. god zajam od osam miliona, koji je osiguran prihodima soli, duvana i taksi. Iste godine opet jedan unutrašnji zajam konsolide, od 12 miliona; 1863. god. jedan zajam od 1 miliona i jedan od šest miliona, koji su pokriveni viškom od onih prihoda koji još nisu založeni bili za zajam od 1862. god., što sve ukupno čini, zajedno sa unutrašnjim zajmovima i konsolide 48 miliona. O radu Lorda Hobarta i g. Fostera u Carigradu, malo je preterivano. Oni nisu bili tamo otišli da upravljaju državnim finansijama, no da, po malo, drže knjigovodstvo za račun Sultana. (str. 284‒285)
(...) Nije moje da čitam lekcije onima koji pozajmljuju svoj novac stranim državama, ali, ako uzmemo u obzir, da su g. g. Hobart i Foster državni prihod turski 1859. god. obeležili sa sumom od 9 do 10 miliona lira, a interese na zajmove sa 4 i po miliona, onda je za mene sigurno samo to, da će Turska prestati da plaća ako vi prestanete da joj pozajmljujete." (str. 286)

Eto to su stalni interesi koji su iznad prijateljstva.

*Citati su navedeni u originalu, bez usklađivanja sa važećom pravopisnom normom (kako bi se istakla autentičnost dokumenata i dočarao duh jezika toga doba).