Priroda kao proizvod života

U ovoj bitnoj tački savremena umetnost se oseća različitom. Ona ne uzdiže čoveka, već ga denuncira, ističući njegovu ružnoću, njegovu neurotičnost, niskost nagona i čestu pobedu zla nad dobrim (ukoliko se ovo potonje uopšte javlja u nekom jasnom obliku).

Sa neizbežnim uprošćavanjem činjenica mogli bismo reći da je u daljoj prošlosti čovek bio okružen umetničkim delima čiji je sumiran opšti izgled predstavljao poboljšanu verziju preseka onog stanja koje nam se daje na prvi pogled. Ipak, metod takve vrste generalno nazivamo realističkim, za razliku od metode moderne umetnosti koja (služeći se oblicima koji ne odgovaraju neposrednom iskustvu) smatra da pruža istinitiju sliku sveta.

U trećoj varijanti (koja se odnosi na likovne umetnosti) svet arabeske i ornamenta kombinuje težnju ka aranžiranju sa težnjom ka savršenoj ravnoteži. Sa apstraktnom umetnošću vezuje ga predstavljanje oblika koji nemaju čistog modela u prirodi.

Priroda nauke je zbilja stvorena razmišljanjem

Svim tim varijantama zajedničko je prevazilaženje direktnog kontakta sa vulgarno shvaćenom realnošću. Bez obzira na stilske specifičnosti, okolina čoveka, zasnovana na estetskim principima, zamenjivala je (i zamenjivaće) prirodne zakonitosti, ali pritom je obogativši jednom novom dimenzijom.

„Priroda je proizvod života", primetio je Hegel. „Život je mnoštvo, beskrajno mnoštvo organizama, individua; kao jedinstvo, ono je sve jedinstveno organsko, sačinjeno od podvojenosti i sjedinjenosti: Prirode (jer razmišljanje je ono što oživljava svoje koncepte sjedinjavanja i odvajanja)... i Života po sebi (kao beskonačnost živih, beskonačnost oblika)... iz čega izlazi da Priroda nije Život, već Život očvrsnut razmišljanjem."

Taj Hegelov zaključak može biti prihvaćen ili osporen ukoliko se tiče života ili prirode u njihovoj spontanoj egzistenciji ili evoluciji. Ali je, sasvim sigurno, savršeno opravdan ako se primeni na prirodu kao sliku i akciju u varijanti koju nam pruža umetnost. Svet umetnosti je zaista proizvod jednog mentalnog napora koji se samo ponekad, po svojim emotivnim impulsima i podstrecima, razlikuje od sveta nauke. Priroda nauke je zbilja stvorena razmišljanjem, i postaje koherentna samo putem zakona koje čovek pronalazi, da bi ih potom menjao.

Ako će, dakle, naša nova percepcija prirode kao proizvoda nauke sada (a još više u budućnosti) osigurati čoveku jednu maksimalno smišljenu, programiranu okolinu, onda, u takvoj situaciji, umetnost ne samo što mora imati ulogu ravnopravnu sa naukom, već se ta uloga po svojim primarnim osobinama neće i ne može razlikovati od naučne.