Шта осећа писац

Најједноставније речено: уметност је скуп великих осећања затворених у систем. И један и други пол уметности једнако су важни: без осећања не би било уметности, али без система осећања не би била добро „конзервисана“ и брзо би пропала. Није потребно ово много доказивати: кад би неконтролисана осећања била средиште стварања – плакање би било највећа уметност.

Пошто то није тако, стваралац је стално окренут слаткој муци слагања несличног у неслично. Систем је проста конструкција, нимало узбудљива, сасвим налик грађевинским конструкцијама. Задатак система је да биде стабилан, да обезбеди разноврсност и кохерентност уметничког дела.

Али шта је са емоцијама? Емоције не воле систем, нерадо се слажу и нимало не личе на коцкице. Па ипак, зарад велике уметности морају у систем. Ту долазимо до праве противречности стварања.

Уметник је, да се то и овде каже, узбуђен исто колико и читалац. Стало му је до књиге, стало му је до јунака које одиста доживљава као свoју децу. Ипак, поставља се питање: како сме да буде узбуђен кад мора да пази на омере и тискајући своја осећања у конструкцију мора да сабија, сечe, крати и бави се свом силом уметничких хируршких послова?

У томе и јесте контрадикција, но свака се уметност заснива на томе.

Читалац може несметано да буде узбуђен, пошто он добија готов продукт у руке у којем треба само да ужива. Писац, током стварања, може да ужива, сме да пусти и сузу за својим јунацима, али мора да буде стално на опрезу. Право је то шизофрено стање.

Једна половина писца је разнежена, друга је ледено озбиљна. Ова нимало узбуђена половина задужена је за логику и сврсисходност. Попустио би писац. Како је по правилу сажаљив човек, књижевник би први прогледао кроз прсте својим јунацима, нарочито онима које мора да умори или упропасти – али не може. Читалачко питање које је неједном добио и писац ових редова: „Да ли је све морало да буде тако“ отуд је потпуно излишно.

Књижевност се бави само оним стварима које су морале да се догоде. Судбина јунака отуд је одређена од прве странице и има се завршити на једини логични начин, тако да крајњи продукт буде чврст као камен, а разнежен као вода потока који преко њега жубори.

Када се стави последња тачка стваралац се зато осећа помало као лудак. Срећан је што је дело завршио, али у исто време зна да је обмануо много јаких емоција које нису стале у систем и због тога се осећа празно и чак постиђено.

Ни сва сила читалачких осећања не поправљају тај горак укус у устима, јер само књижевник зна колико је трагично мало тога казао, а колико се то трагично мало учинило великим у очима читалаца.

Зато списатељи и читаоци, упркос природним узајамним атракцијама, треба да негују само платонску љубав. Боље је да не знају шта се дешава током процеса писања.