Шакал – лукави предатор воли живот у Србији

У непрегледном пространству шума и пашњака подно Рудника, махом напуштене куће и мало људи. Један од ретких који је остао у планинском селу Котража, код Страгара, Милан Илић. Од када су шакали виђени на том подручју, брине да му не нападну стадо оваца од кога живи.

„Био сам тамо по селу Влакчи, да су људи убијали у двориштима шакале, али ја их нисам видео код мене овде“, рекао је Милан Илић из села Котража.

Ширењем популације, у недостаку хране, познати као санитарци у ловиштима, који углавном једу органски отпад, шакали више не бирају. На мети су им домаће животње и племенита дивљач.

„Праве проблем код ситне дивљачи, код срнеће дивљачи, огромне проблеме за ланад. А да не причам до ситног зеца, фазана, јаја, значи све што им додје под руку, купе“, истакао је Рајко Прокић, управник ловишта у Страгарима.

Ловци су стално на терену. Покушавају интензивним одсрелом да смање бројност шакала. Брзог и опрезног предатора, који се крије у јамама, кажу, није лако уловити.

„Најуспешнији видови одстрела предатора су по мени, на чекање, симулацијом вабилицом, симулацијом рањеног зеца, како за лисицу, тако и за шакала“, истакао је Милан Стевановићиз Ловачког удружења „Сребрница“ у Страгарима.

Њихова популација стално се повећава, не само код нас, већ и у Европи. Освајају планинске крајеве, али и приградска насеља, у којима их раније није било.

„Живе у чопорима и врло брзо се размножавају, тако да немају природног непријатеља, осим вука.  Осим ловца, човека, који на неки начин покушава да их држи у неком оптималном броју, они немају код нас природног непријатеља“, рекао је Томица Радосављевић, председник Ловачког савеза Централне Србије.

Шакали су опасни јер преносе беснило и трихинелозу. Из ловачких удржења и апел грађанима да не праве дивље депоније и ђубришта, јер су те животиње стално у потрази за храном.