Апликација за калкулације помагаће деци са дискалкулијом

Изговарање општих места обично прати осуђујуће одмахивање главом говорника који, изустивши ове вечне истине, за тренутак бива преплављен осећајем да је велики стручњак за поменуте теме и да је до ових закључака дошао дугогодишњим проучавањем и силним мозгањем.

Будући да тај превртљиви тренутак кратко траје, говорник општих места, брзо прелази на општа места из неке друге области, како се даљим разматрањем не би открило да до те велике мудрости заправо није дошао сам, већ да ју је толико пута чуо, са толико различитих страна, да је несвесно умислио да и сам тако мисли.

А кад се нешто довољно пута понови, то ваљда постаје и истина. Но, тема овог текста нису општа места, већ њихова сушта супротност - посебна места.

Посебна места ни на који начин не могу стати на пут о општим местима, она их не могу оспорити или негирати.

Оно што могу јесте да скрену пажњу са општих места, јер су углавном занимљивија. Посебна места се причају причом, општа се доказују статистиком.

Домишљата професорка 

Лидија Трифуновић је професорка математике у ОШ „Цар Kонстантин" у Нишу.

Игром случаја, предавала је ученику који је патио од дискалкулије, поремећаја познатог и као „математичка дислексија".

Дискалкулија је развојни поремећај који доводи до отежаног разумевања и тумачења нумеричког језика.

Kонкретно, често се дешава да особе са дискалкулијом имају тешкоће у разумевању смисла броја, процени количине, памћењу математичких чињеница и процедура за решавање задатака, као и недовољно развијене вештине неопходне у свакодневном животу: сналажење у простору и времену, са новцем,  као и тешкоће у планирању.

Овај поремећај, попут дислексије, не значи да особа са дискалкулијом не може да савлада тешкоће, већ да су јој потребне посебне методе како би их савладала.

У учионици са тридесет ђака, од којих је само један ђак имао проблем који је захтевао више пажње, професорка није одлучила да се пожали на инклузију.

У место тога, добила је мотивацију да и сама савлада тешкоћу у учионици, а за то се обратила технологији.

Технологија може помоћи у олакшавању процеса учења, као и у унапређивању вештина неопходних у свакодневном животу.

После много истраживања на тему употребе технологије у настави, са посебним фокусом на наставу за децу са развојним тешкоћама, Лидија Трифуновић је одлучила да осмисли и развије прву мобилну апликацију за помоћ деци са дискалкулијом у Србији.

Пројекат је мултидисциплинаран, будући да захтева спајање знања из когнитивних наука (когнитивна психологија, неурологија, вештачка интелигенција, роботика), педагогије, психологије, математике и рачунарства.

Паметна апликација 

Апликација је конципирана као мобилна игрица, по узору на сличне стране апликације.

„Деца уче најчешће кроз игру и то је њима природан амбијент. Тада су мање изложена стресу због неуспеха и недостатка самопоуздања, јер они све време теже да савладавају циљеве игрице, а не слуте да притом решавају сложеније задатке", наводи Лидија.

Она додаје да у раду са децом са дискалкулијом треба посебно имати у виду да на њихове тешкоће у учењу не утиче само когнитивни, већ и психолошки фактор.

Услед изложености сталним неуспесима приликом решавања задатака из математике, деца доживљавају стрес, који доводи до постепеног опадања самопоуздања.

Поред настојања да се апликацијом помогне ученицима са дискалкулијом, професорка истиче да ће, када крене у примену, апликација бити изузетно важна и као извор нових сазнања о овом поремећају, и средство за спровођење истраживања на територији Србије.

„У апликационом логу се могу видети многи детаљи који у првом моменту нису видљиви. Можемо анализирати базу података и из ње апстраховати многе податке који могу да нам кажу нешто више о учењу ове деце", додаје професорка Лидија Трифуновић.