Квалитет се лако препознаје у било којој сфери културе и уметности

Ова још млада уметница је са само четири године почела да учи клавир а убрзо су уследиле награде. Наступала је у операма и на бројним музичким фестивалима у земљи и иностранству. У Београду у статусу доцента предаје на Одељењу Универзитета Слобомир. Каријера ове младе уметнице је у успону, тако да њено време тек долази а досадашња искуства поделила је с нама.

На светској класичној музичкој сцени и у опери, Србију су представљали бројни уметници, оперске диве. Како је дошло до тога да живот посветите опери и да ли сте током живота имали узоре?

‒ До тога је дошло сасвим спонтано. Као дете сам похађала часове клавира и класичног балета. Ни у једном трену нисам помислила да бих могла да постанем оперска певачица. Била сам свестрано дете, интересовали су ме језици, природне науке, уметност...

Једина спона било је такмичење „Златне сирене", на којем сам освајала прве награде. У седмом разреду основне школе, а већ и средње музичке за клавир, једна од чланица жирија ме је запазила на поменутом такмичењу и питала да се упишем на Одсек соло певања. Касније је све ишло својим током.
Свакако да сам имала узоре које ценим и данас. Од првог слушања Норме постала сам поштовалац музике и јединственог гласа Марије Калас. Касније кроз школовање упознала сам дивне професоре, певаче и почела да слушам оперске диве попут Анђеле Георгиу, Миреле Френи и Ане Нетребко.

Са само осам година освојили сте престижну међународну награду на пијанистичком такмичењу „Артур Рубинштајн" у Паризу. Након тога су уследила бројна друга признања. Колико једном детету такав догађај мења живот и колико награде постају животне обавезе?

‒ Морам признати да мени као детету и није била у потпуности јасна сама тежина такмичења конкурса „Артур Рубинштајн", а ни многих која су уследила касније.
Када имате осам година, такмичења посматрате као врсту игре-наступа где добијате признања, а потом следе задовољство и бескрајна радост.

Живимо у времену супкултуре, мењању вредности и вредносног система. Ви сте наступали на бројним фестивалима, у операма а од 2016. године најмлађи сте члан жирија на Фестивалу словенске музике у Москви. Када упоредите услове за рад, те однос према класичном стваралаштву у Русији и у нашој земљи, каква су ваша искуства као уметнице, али и предавача?

‒ Квалитет се лако препознаје, у било којој сфери културе и уметности. Услови за рад су бољи у иностранству него у нашој земљи. Систем такмичења се разликује, бодовање... Ученици и студенти имају прилику да наступају у концертним дворанама, академским салама и на далеко квалитетнијим инструментима.

У Русији и земљама бившег Совјета однос према класичној музици је на високом нивоу. Држава издваја озбиљна средства за развој културног и уметничког стваралаштва. Изузетна ми је част што сам имала прилику да као студент освојим лауреат на Фестивалу словенске музике у Москви, а потом и остварим право за учешће у раду жирија од 2016. године до данас.

Многи теоретичари и филозофи су класичну музику и оперу сврставали у сам врх уметничког изражавања. На овдашњој јавној сцени њима се посвећује мало пажње. Како видите судбине наших младих уметника, шта бисте рекли онима који тек уче?

‒ Младим колегама препоручила бих да се „наоружају" стрпљењем, истрајношћу и самосвешћу. Веровати у себе од пресудног је значаја при бављењу класичном музиком.
Како је професорка Шајновић једном приликом рекла: „Мораш стварати у право време, бити на правом месту, упознати се и радити са правим људима! Глас, спољашња лепота и образовање нису довољни!" Рекла бих да је то јединствена „формула" за успех сваког младог музичара.

Како видите даљи пут своје уметничке и педагошке каријере?

‒ Не бих да предвиђам и правим било какве планове, ипак су неке ствари у рукама Свевишњег и наше судбине. Као педагог ћу се трудити да своје знање пренесем, али и да га свакодневно и с годинама обогаћујем како бих помогла својим колегама и учинила им иоле лакшим, збиља тежак пут нас, оперских певача.