Династија Сја и зачеци Кине

Овом причом, моћници Средњег царства дуго су правдали своју централистичку власт. Сви Кинези воде порекло од династије Сја ‒ тако бар каже легенда. Међутим, 2001. године археолози су пронашли ископине града заиста уништеног у поплавама око 2000 година пре нове ере. Датуми су се подударали. Нађена су и тела жртава удављених у води и блату. То је показало да је ова легенда утемељена у стварности. Поставило се важно питање: ако је заиста дошло до велике поплаве, да ли то значи да је постојала и династија Сја?

У потрази за тим одговорима, историчари су се вратили на извориште кинеске цивилизације и открили једну од највећих култура с краја неолитског доба. Почели су да решавају мистерију стару четири хиљаде година.

Порекло назива Хуа Сја није познато. Зна се само то да је прва генерација владара која се населила у долини Жуте реке (Хуангхе) носила име Сја. У време кад је моћ Кине незаустављиво расла, ова чињеница показује жељу њених властодржаца да се што више повежу са својим коренима из античког доба. Упркос томе, постојање династије Сја никад није било научно доказано. Судећи по историјским мемоарима Сима Ћијена из првог века пре наше ере, у средишњој долини Жуте реке смењивале су се три царске династије: Сја (између 2000. и 1600. године), Шанг (између 1600. и 1050. године) и Џоу (између 1050. и 221. године пре наше ере).

Традиционални историчари сматрају ове три династије зачетком модерне цивилизације створене у долини Жуте реке.
Без писаних доказа тешко је доказати постојање династије Сја ‒ она је карика која недостаје између краја неолита и династија које су уследиле. Да Јуа (Великог Јуа) обожавају широм Кине. Огромне статуе „онога који је припитомио реку" налазе се широм земље. Има их на речним острвима, у парковима и на раскрсницама. Оне сведоче о напорима оца прве династије и омогућавају Кинезима да се повежу са тим изузетним јунаком. Да Ју Кинезе подсећа на њихово заједничко порекло из династије Сја. Задатак научника био је јасан: легенду је требало претворити у стварност.

Ритуални цилиндри и жад 

У археолошким ископавањима током двадесетог века откривено је неколико култура с краја неолита. Њихов развој је уско повезан с две велике реке: Жутом (Хуангхе) и Дугом реком (Чанг Ђијанг, по нашој старој транскрипцији Јангцекјанг). Између 3400. и 2250. године пре нове ере, у долини Дуге реке развила се оригинална култура Лијангџу. Била је једна од најразвијенијих култура свог времена, што потврђују и каснија археолошка истраживања из 1936. године. Зидине пронађеног утврђења биле су дуге скоро седам километара, а утврђење се простирало на три стотине хектара. Грнчарија пронађена на овом локалитету сведочи о становништву и њиховом свакодневном животу. Људи су живели од пољопривреде, узгајали су пиринач, што потврђује пронађено угљенисано зрневље.

У гробовима великодостојника из Лијангџуа археолози су пронашли ритуалне цилиндре зване цунг направљене од полудрагог камена жада. У праисторији жад је првенствено служио као украс, али око 3000. године пре наше ере богаташи су почели да га користе у ритуалима, као симбол свог ауторитета. Тим полудрагим каменом исказивао се друштвени статус. Постао је заштитни знак моћи и побожности више класе. Много касније, значајне особе попут Конфуција дале су жаду још већи друштвени значај. Тако је овај камен остао предмет обожавања код Кинеза. Био је важан и у политичком и у историјском смислу.

Култура Лијангџу је нестала 2050. године пре нове ере. Потрага за династијом Сја одвела је научнике на још даље путовање. Археолози су 1928. године идентификовали културу Лунгшан која је постојала на северу Кине. Дошло се до значајних открића у Таосију, центру неолитске културе Лунгшана. У девет гробова откривени су веома важни погребни предмети. Покојници су били окружени обојеном грнчаријом и жадом. У овом крају пронађена је соларна опсерваторија стара 4.200 година.

И поред међусобних контаката и сарадње, изгледа да ни културе Лунгшан и Лијангџу нису биле везане за династију Сја. У провинцији Хенан, код Ерлитоуа, 1958. године пронађени су остаци једне потпуно нове културе. Да ли се ту крило решење мистерије?

За разлику од претходних култура, у Ерлитоу се производило много више бронзе. На истоку су се налазили домови великодостојника, а у центру града палата и храм посвећени прецима из краљевске лозе. Они су почивали на темељима од набијене земље и били су окружени колонадама и спољним зидинама. То је био центар политичке и административне моћи. Био је намењен краљу, прецима и припадницима аристократије. Археолози су проценили да је у граду живело око двадесет хиљада људи. Тада, две хиљаде година пре наше ере, то је свакако био један од највећих градова на свету. Са археолошког гледишта, очигледно је да је Ерлитоу био главни град најстарије кинеске династије. Могло би се рећи да је ту формирано прво средиште Кине. Многи истраживачи убеђени су да је реч о престоници династије Сја.

Приредила Татјана Цвејић