Архивар је полицајац

Марамбо, који је студирао и докторирао у иностранству још пре Првог светског рата, настојао је да у ову област уведе светске критеријуме и праксу. Посебно је био импресиониран Американцима, што у том тренутку није могло бити примљено са симпатијама. Америка је тада, као и сада, лидер капиталистичког света, док се у Југославији градио социјализам и комунизам.

„Архивама у свету се посвећује велика пажња и свагде се организирају историјска одељења. У САД чак и свако министарство има своје историјско одељење. Знате ли ко је био др Бенадото Смит? То је био начелник историјског одељења америчког МИП-а, а после је прешао у пропаганду. Он је написао једну озбиљну књигу о сарајевском атентату, а податке је црпио из америчких архива. Ја га познајем још од пре рата. А познајем и Девиса, тај је радио у пропагандом одељењу за време Рузвелта. У САД посвећују архивама велику пажњу, њихова Конгресна библиотека је јединствена у свету. Знате ли да је један Американац долазио после рата у Југославију куповао комплете партизанске штампе, али није успео. Док је то у Чешкој успео да направи. Код нас на пример нигде нема комплета Службеног листа из предратне Србије, а у Конгресној библиотеци има. Ја сам био аранжирао да се од тога учине фотокопије и добио сам их. Ко зна где су сада у МИП-у, је ли их ко уништио."

Будући да је тако слободно говорио, није ништа необично да је имао проблеме, свесни елементи су доследно радили свој посао.

„Зна се ко сам ја, да сам језичав и сваком понешто кажем. Оптужила ме једна моја бивша чиновница да сам рекао ʼпази како радиш, није ово задугоʼ, смешна ствар. И други су против мене бургијали, знам ја ко је о мени извештаво Озну и ко је водио читаву бургију, против мене. Бартош ми је кад сам недавно био код њега рекао ʼовде га још неки имају против васʼ. Шта хоће од мене, нека саставе једну комисију па нека испитају мој рад, ја се не бојим, нека ми кажу зашто ме оптужују. Није то мени први пут. Шест година сам ја био избачен из МИП-а од стране Ћоровића у своје време (пре Другог светског рата - опаска Д. К.). А ја нисам радио код Немаца за време окупације."

Међутим, ни „оптужбе" ни „бургијање" ни „извештаји Озни" нису могли да измене и обуздају немирни дух ренесансног Војислава Јовановића. Он је критиковао, без задршке, све што му се није свиђало.

„Код мене су на брзину тражили књигу о нашим покраденим архивама, ја то пишем месецима, преведе се и на енглески. Но онда више није потребно и сада књига тако лежи. Добро је, то захтевају државни интереси и односи са Аустријом. Но ко влада у Аустрији, све бивши нацисти, и никад ми не можемо бити пријатељи са Аустријом. Ако се већ не може штампати, а оно би се могло умножити у малом броју примерака за нашу употребу и понегде дати каквом стручњаку Енглезу или Американцу."

Не само споменици културе већ и архиве српског народа расуте су по свету. Можда је дошло неко модерно доба када национални идентитет представља непотребан терет кога се ваља ослободити. Ко ће још да плаћа чување старих хартија у дигиталном времену...

Белешка о разговору са Војиславом Јовановићем чува се у Архиву Југославије, у Фонду 100.