Госпођа Бовари пред судом

И тачно ‒ захваљујући управо маестрално спроведеном поступку доживљеног говора којим је предочавао мисли своје јунакиње (као и, додуше, дебело плаћеном спретном адвокату, те набаченој чињеници да је тужени син угледног лекара, и сходно томе ‒ иронично! ‒ баштиник типичних буржоаских вредности) успео је да не буде проглашен кривим за ширење неморала. Веродостојност у приказу појединости, имперсонални приступ у којем се „не чује" глас писца, те хармонични и неговани стил одликују овај роман.

Из писама Луиз Коле сазнајемо колико је Флобер патио стварајући га. Жалио се да је страховито досадно писати књигу у којој се баш ништа не дешава, али и да је, управо због тога, врстан стваралачки изазов.

Досађује се, већи део живота, и протагонисткиња, Ема Бовари: несрећна је у браку с медиокритетским сеоским лекаром, и ма колико да покушава, не успева да у себи и својој околини пронађе страст, занос и авантуру о којима чита у романима. Сирота Ема жртва је ироније која је прославила њеног ствараоца: понесена илузијама чију суштину и природу не може да разуме, неспособна је да сагледа сопствене заблуде и површност, те срља из једне грешке у другу толико упорно да нас и не може чудити чувени пишчев усклик: „Madame Bovary c`est moi!" (Мадам Бовари - то сам ја).

Роман је, као и многи тога доба, испрва у наставцима био објављиван у „La Revue de Paris", којом приликом су уредници цензурисали чак 69 пасуса без ауторизације, прогласивши неподобним све ‒ од преплитања ногу плесних партнера, до сцене где мајка сину студенту шаље домаћу храну. Тек је (јубиларну) седамдесету измену одобрио и Флобер: сцену целодневне вожње кочијом у којој се Ема и њен љубавник... рецимо, препуштају страстима. Срећом, свих седамдесет измена је враћено у целовитом издању романа.

Због Емине немоћи да прихвати свет у коме живи онаквим какав он јесте, због константне потребе да живи у неком свом паралелном свету надања и маштања, настао је нов књижевни термин - „боваризам", за особу која живи на граници између својих идеала и снова; тачније, на граници онога што она јесте, и онога што мисли да јесте.

И да ‒ Госпођа Бовари је била бринета.