Цвећар вечности

Премда је био и есејиста, критичар, теоретичар, као и успешни преводилац (прозе Едгара Алана Поа, коју је обожавао), поезија је главна вредност Бодлеровог стваралаштва. За живота је, додуше, објавио само једну збирку ‒ „Цвеће зла", 1857. године, али је она била довољна за позиционирање на водеће место француске поезије деветнаестог века. Посветио ју је стилски и тематски блиском пријатељу Теофилу Готјеу, у знак поштовања према његовој језичкoj виртуозности и савршености форме.

„Цвеће зла" је песникова духовна биографија: „У ову књигу ставио сам цело своје срце, сву своју нежност, сву своју веру, сву своју мржњу". И да - у њој има нешто љубави и нежности, лепоте и свитања, сунца и идеала. Но несразмерно су заступљенији хладноћа, смрт, мрак, лешеви, досађивање и безвољност.

Најчешће филозофске и психолошке категорије Бодлеровог певања су: понор, провалија, пакао, сплин, ништавило, бесмисао, разочарање, грешност, усамљеност, очајање, клонуће, болест, умирање, распадање, блато, клише, стрвине, гробље, црви, смрад.

И ту на сцену ступа поменуто француско лицемерно пуританство ‒ исте године када је париски суд за преступе оптужио Флоберову „Мадам Бовари" за повреду јавног морала, Бодлер је, заједно с издавачем, од истог тог суда (и дословно) осуђен на новчану казну, те избацивање шест песама из збирке. Суд је нарочито био осетљив на инспирацију смрћу, (хомо)сексуалношћу, губитком невиности, тешкоћом преживљавања, градском корупцијом, очајањем и усамљеношћу.

Песника је дефинитивно скрхало и то што је његова мајка позвана у својству сведока тужилаштва, на том надреалном судском процесу. Ипак, касније је осетио потребу да јој у писму објасни: „Ви знате да сам одувек сматрао да књижевност и уметност треба стварати независно од морала. За мене је довољна лепота и стилизована концепција. Бивао сам престрављен тим надахњујућим ужасом, али одакле тим имбецилима право да ми оспоравају све ‒ стваралачки дух, чак и познавање француског језика? Они ме не занимају; сигуран сам да ће ова књига, са својим врлинама и недостацима, утабати свој пут и оставити траг у књижевности, чак и поред најбољих дела већ добро познатих песника."

Иако малобројне, храбре колеге су му упутиле речи дивљења. Гистав Флобер му је, тако, написао: „Пронашли сте начин за обнављање романтике... Познато је да сте непопустљиви као мрамор и продорни као енглеска магла", а Виктор Иго: „Твоје цвеће зла сија и блешти попут звезда... Ја свом својом снагом поздрављам Ваш моћан дух". Четири године после Бодлерове смрти Рембо је изјавио да је „краљ песника, прави Бог", а Елиот да је био „велики геније, непроцењиве техничке вештине, чији стих представља неисцрпну студију за потоње песнике, и то не само у француском језику".

Тај цвећар вечности...