Зашто је убијен кнез Михаило; Босна под аустроугарском окупацијом

М. Ј. је рекао о Михаилу: „У 60. годинама седео је на престолу Србије брат Кнез Михајло (Михаило, Д. К.) Обреновић. За његово име везана је успомена на епоху најлепших нада и најинтензивнијег рада на ослобођењу и уједињењу целог југословенског народа. Он је стојао у живој вези са хрватским црквеним великодостојницима Штросмајером и Рачким и другим родољубима међу којима је било доста слободнозидарске браће, исто тако и са Црном Гором и Бугарима.

Најпре је требало да се ослободи од турског јарма Босна и Херцеговина, затим Стара Србија и Македонија. Са Србијом и Црном Гором уједињени требали су онда да спроведу ослобођење Бугара и осталих Јужних Словена. Али се сан распршио кад је Михајло (Михаило, Д. К.) мучки убијен од најмљених убица године 1868. Али су ипак остали трајни споменици из овога времена: Штросмајер је основао Југословенску Академију наука и уметности, Универзитет и т.д. у Загребу; у Београду се догађа исто: многе Југословенске културне установе потичу из тог времена." (Неимар, број 7, Београд, 1922)

Дакле, према сведочењу „брата" М. Ј. у ложи у Луцерну, кнез је покушај уједињења балканских народа платио главом.

Аграрна реформа у Босни

Говорећи на немачком језику у Швајцарској, изнео је и податке који верно приказују ужасан положај потлаченог народа у Босни и Херцеговини. На Берлинском конгресу 1878. Аустроугарска је добила право да окупира Босну и Херцеговину на 30 година, изврши неопходне реформе и врати је Турској. Међутим, када је истекао тај рок, уместо да се повуче, Аустроугарска је анектирала БиХ. Подаци говоре да реформе нису поправиле тежак положај становништва, а неке нису ни спроведене.

„На Берлинском Конгресу тврдио је на пример гроф Андраши да је само једна велика држава у стању решити горуће аграрно питање у Босни, и тиме је он оправдавао аустроугарску окупацију ове југословенске покрајине. Шта се догодило? Бугарска, Србија, Црна Гора, сви су решили глатко, и у најкраће време своја аграрна питања, само је Аустрија оставила све по старом до данашњег дана. Комад средњег века и данас постоји у Босни - једином месту у Европи. Сво земљиште припада отприлике 10.000 поседника (са 40.000 породичних чланова) 650.000 сељака ради туђу земљу. Поседници, аге, су искључиво Мухамеданци, сељаци, кметови, највећим делом православни хришћани. Кмет има да преда свом аги до трећину прихода, осим тога њега терете државни порези, комунални прирези и јавна работа." (Неимар, број 8, Београд, 1922)

Један жандар је важнији од пет учитеља

Историјске прилике се мењају, државе настају, нестају, мењају се, али постоје стари нерешени случајеви који се јављају у новим околностима. Међу интелектуалцима постоји мишљење да све што није утемељено на историјској истини и на континуитету, неће имати дуги рок трајања. Међутим, као што цивилизацијска достигнућа имају континуитет, тако и отворена питања траже одговоре у свим периодима и околностима. О економском и културном стању под аустроугарском окупацијом М. Ј. је говорио:

„Године 1911. прихватио је назови парламент босански од Земаљске Владе наметнути закон о необлигатном, факултативном откупу кметова. Бечки професор националне економије Grünberg је израчунао да би по овом систему последњи кмет дошао тек године 2025. до земљишта које су обрађивали већ његови прадедови. Босански кмет има просечно по глави 60‒80 круна годишњег прихода, варошанин до 100. При томе и износи буџет земље 120 милиона круна, т. ј. преко 60 круна по глави становништва. Па шта има становништво од овог буџета? Стратегијске железнице и друмове, тврђаве, касарне, хотеле за стране подузетнике и новинаре, жандаре и њихове касарне. Године 1906. имала је земља 200 жандармеријских касарна са 2.500 жандара и 239 школа са 568 учитеља. У буџету је било предвиђено за жандармерију 3.750.000 круна, за школе 1.300.000. Министар и гувернер Калај је јавно рекао да он за своју мисију претпоставља једног жандара петорици учитеља. Исти је као гувернер Босне забранио своје рођено раније дело: Историја Срба и свакога ко га има и шири означио као велеиздајника: у овом делу, које је Калај написао пре окупације, стојало је наиме да су Босна и Херцеговина баш језгра српских земаља." (Неимар, број 8, Београд, 1922)

Говор „брата" М. Ј., одржан у мају 1918. на немачком, у ложи у Луцерну, упућен је Великој ложи „Алпина". Интелектуална елита Швајцарске била је упозната са битним чињеницама. Могуће је да савременим читаоцима, нарочито млађим, ставови изнети у овом говору делују „југоносталгичарски", нереално, „романтичарски". Да то уопште није важно, да је ствар прошлости и требало би се окренути будућности. Ваља напоменути да су многи угледни научници, јавне личности, писци и уметници искрено веровали да су Словенци, Хрвати и Срби један, троимени народ. Сматрало се да ће у слободној земљи, уједињени сви остварити историјске тежње, без обзира на то како то коме данас звучи... Ту идеју подржале су и тадашње велике силе стварајући „версајску Европу".