Случај Бенвенута Челинија

Праве се, разуме се, од (по неком основу) дефектне деце и прерушавају се, коначно, у привидно благородне, асоцијалне старце. Но без обзира на то, морамо (бар понекад) унети у наше рачуне ставку о неједнаком уделу појединаца у маси коју називамо човечанством. Инстинкт самозаштите претвара се у осећање солидарности где је (демократски) сваки човек једнак са оним другим искључиво стога што је члан линије фронта суоченог са загађењем и отпацима.

А има ли, међутим, људи загађених, људи отпадака? Оних који се слободно шетају, ту међу нама, било услед недостатка доказа, немогућности проналажења модела понашања у неком од законских параграфа, било услед просте „неправде, па то ти је"?

Има их, наравно. Невоља је једино у томе што је то, за сваког од нас, „онај други". Ако по страни оставимо тај феномен, остаје поштовање принципа прогреса, као и могућност теоријске анализе.

По њој, (више или мање) паметни научници досетиће се како да прочишћавају отпадне воде, или како да се употребљена амбалажа рециклира у подлоге за путеве, на пример. И ми ћемо поново дисати чист ваздух, пити бистру воду и јести рибу из ње извађену која не воња по хемикалијама.

Али се онај други вид околине тиме неће променити. Остаћемо суочени са огромном живом љуштуром састављеном од истих (или нама сличних) људи, међу којима ће се наћи и они као ваздух чисти и као вода бистри, али и многи чађави и отровни. Па (зашто да не?) и неки од тих знаменитих научника.

У наше време, површност у приступу ближњем није увек знак егоцентричности, већ последица недостатка времена и хиперпродукције људи. Психолошко и етичко испитивање дуго траје, док је корист од њега неизвесна. Много је целисходније сматрати проналазача филтера за интегрално позитивну личност. Тиме се наше понашање своди на једно од најтежих огрешења о принцип самоодржања и солидарности: велики човек ergo добар човек.

Но није први пут да се дело и човек идентификују. За разлику од данашњег (у ком је индивидуални комодитет комбинован са недовољном колективном свешћу), у доба ренесансе је, примерице, иста ствар била питање општег интелектуалног става. Неоплатонски принцип по коме добро дело не може бити произведено недостојном руком донео је много добра много лошим људима.

Еклатантан је пример великог уметника, златара, вајара, писца, музичара и војника, али такође доказано окорелог неваљалца, лопова, убице, сатанисте, содомисте и педофила Бенвенута Челинија. Из једне од најбољих ренесансних аутобиографија, насловљене једноставно „Мој живот", тешко је поверовати шта је све стало у један седамдесетогодишњи живот, а још теже (са хумано-етичке позиције) разумети са којом лакоћом се уметник оправдавајуће односи према својим смртним гресима. Нарочити допринос оваквом ставу обезбедио је папа Павле Трећи, већ после његовог првог убиства, извршеног још у раној младости. Наиме, папа (коме је, чини се, добра скулптура човека била дража од сваког доброг човека), у писменој аболицији драгом Бенвенуту образлаже зашто је даровитом човеку практично немогуће да буде рђав, што је овог осоколило да, у опису свађе пред војводом Козимом (при крају свог живота) Банделијево „Sta cheto, soddomitaccio!" („Ућути, ти прљави содомисто!") опише као „ужасну увреду".

Иако је овоземаљски живот напустио не само не покајавши се већ и у уверењу сопствене личне вредности, морамо закључити да, дочим Челинијево дело представља реликвиозну заоставштину, његова личност загађује околину и остаје заувек еколошки проблем хуманог порекла.