Дух минулих епоха и савременог доба ‒ пешачке зоне

Тежиште интересовања архитекте Александра Станојловића (1971) обухвата урбану историју, примењену картографију, одрживу мобилност и саобраћајне системе. Књига „Пешачке зоне у старим градским језгрима" настала је као резултат дугогодишњег интересовања аутора за рестаураторске процесе градских центара у Европи и Србији.

Тим поводом, за Интернет портал РТС-а, Александар Станојловић је говорио о пешачким зонама из различитих аспеката ‒ економског, социолошког, урбанистичког, естетског, саобраћајног, функционалног, еколошког...

Како сте конципирали ову студију о урбаним целинама градова са дугом историјом?

‒ Књига је настала као потреба да се партерна архитектура изједначи са архитектуром кућа и зграда. Неки вредан градски амбијент са обновљеним фасадама и адекватним садржајима није комплетан уколико нема и уређен градски под. Та хоризонтална фасада простора по којој шетамо или се возимо бициклом, понегде таксијем и трамвајем, има једнаке функционалне и естетске захтеве као и остали елементи простора, посебно у старим и заштићеним градским центрима. Књига има три дела: општи део који објашњава основне појмове и анализира појаве и феномене организације простора у пешачкој зони; потом следи упоредна анализа развоја концепта у Европи, Југославији и Србији, где се провлачи закључак да су наши градови према времену изградње и квалитету извођења пешачких површина у рангу са градовима у државама Средње и Западне Европе. Међутим, не би требало да будемо задовољни са одржавањем јавних простора, то је наша болна тачка.

Трећи део студије нам доноси каталог 14 најквалитетнијих пројеката пешачких зона у 13 градова у Србији. Међу њима се налазе прикази прве пешачке зоне у Кикинди, најсложенијег подухвата уређења пешачког центра у Кнез Михаиловој у Београду, до последњих реализација, закључно са августом 2016. године. Процес није завршен, сведоци смо да се пешачке зоне и даље граде или шире и то је добро за наше старе градове, који су веома угрожени од аутомобила, због неразвијене путне инфраструктуре, а и због нашег менталитета у коме је аутомобил и даље кућни љубимац и статусни симбол.

Ја нисам против аутомобила, такође га радо возим, али се лично залажем за могућност избора различитих видова превоза у зависности од потреба. Развијени градови нуде својим грађанима железнице, мреже метроа, трамваја, аутобуса, бициклистичких и пешачких стаза, аутомобилску инфраструктуру. Код нас је често ово последње једини избор.

У средишњем поглављу књиге можемо да пратимо историјску нит ‒ како се урбанистичка, архитектонска филозофија мењала у другој половини двадесетог века.

‒ Пешачка зона је суштински антиаутомобилска зона. Њена појава после Другог светског рата у Немачкој и Холандији била је реакција на повећано присуство аутомобила, који осим што загађују ваздух, заузимају огроман простор на коловозима и паркинзима и лоше утичу на безбедност пешака, посебно старијих и деце. У једном тренутку, употреба аутомобила је дошла до свог врхунца и од тада се људи све више окрећу јавном превозу, бициклизму и осталим видовима саобраћаја. Управо се у септембру ти видови саобраћаја пропагирају у оквиру Европске недеље мобилности. Паралелно са тим, јавни простори у центрима се више користе за социјализацију, дружење, куповину, седење у кафићима и друге видове коришћења слободног времена.

Са Вашег становишта, који су критеријуми потребни да би се на адекватан начин приступило обнови старих градских језгара, а да се при томе постигне њихова функционалност у савременим условима и очувају уметничка вредност и аутентичност?

‒ Као и у свим видовима доброг урбанистичког планирања, најважније је пронаћи праву меру између различитих економских, просторних, саобраћајних, еколошких и других компоненти. То је посебно деликатан задатак у осетљивим старим градским језгрима. Најбољи начин за уравнотежени просторни развој јесте сарадња између различитих чинилаца који могу утицати на доношење одлука, финансирање и моделе коришћења и одржавања. Ту мислим на сарадњу између политичких структура, инжењера и планера различитих струка и грађана и њихових удружења. Квалитетна сарадња те три групе одражава зрелост урбане заједнице и њене жеље да унапреди живот у граду за становнике и њихове госте. Равнотежа је потребна и код решавања доступности и снабдевања пешачке зоне; укидање колског саобраћаја би умртвило функционисање центра града. Зато се савремена пракса све више окреће мекшим видовима организације простора, са интегрисаним саобраћајем, са увођењем јавног превоза у пешачки центар и могућностима приступа аутомобилом за становнике и кориснике зоне.
Наравно, веома су битни материјали, обликовање, озелењавање. Квалитетан партер би морао бити адекватна допуна споменичким вредностима старог центра, било да користимо „старинске" форме поплочања и урбане опреме, било да употребимо савремене материјале и облике, који могу да буду веома маштовити уколико се примене са осећајем и мером.