Етикеција и лежерност

Тако ће, примерице, барон Ротшилд на бранчу код војводе од Глочестера да се осећа једнако угодно као и водоинсталатер Петровић на „окретању туре пива" код механичара Јовановића. Али су сви изгледи да ће Петровић у бароновом присуству изрећи и учинити масу себи неприличних и, уопште узев, непотребних ствари, као што ће чак и један племић дозволити себи да изгуби присуство духа у друштву које сматра депласираним (сетимо се разбијања скупоцене вазе Кнеза Мишкина Достојевског, изазваног управо његовим страхом да ће му се то догодити). Додатну отежавајућу околност представља ситуација у којој се аристократа затиче у мајсторовом дому, стога што би се његова (евентуална) крутост могла протумачити као охолост, а сувише изражена ноншалантност као увреда.

Ипак, он ће пре наћи праву меру речи и гестова, уз мањи или већи напор, јер се та техника (бар у Енглеској) стиче уз подршку добре гувернанте (и батина?). Српска педагогија се одрекла тих помоћних учила, мада је комотно могла задржати ту јефтинију и демократичнију форму неговања личних манира. Те се, угрубо, домаће цивилно становништво махом групише у оне који лепо понашање дефинишу употребом што неприроднијег језика и покрета, и оне који се понашају „тотално опуштено", притом не презајући ни од убадања прста у око, ако затреба.

Ако је стално имитирање замишљених манира измаштаних личности неког имагинарног друштва у функцији ванредно позитивне тежње да се прескоче празнине регуларног образовања (као нормалан стадијум у неопходној социјалној еволуцији), поздравимо га без коментара. Али када, у свом природном окружењу, нарогушени и извештачени својом неспретном глумом мрцваре и себе и друге (што је данас доминантан модел понашања) ‒ настаје проблем. (У свом тексту „О лудилу" Шопенхауер примећује да је оно сразмерно најчешће код глумаца, јер се они, из вечери у вече, упињу да на себе потпуно забораве, не би ли постали неке сасвим друге личности, што директно води ка лудилу.) У перманентном страху од тога да (незнано) неко открије (незнано) нешто, делујемо пре свега као особе нечисте савести. Течно ʼпросипањеʼ празних речи се на берзи лажних вести пласирало екстремно високо.

Најштетније дејство таквог модела понашања најуочљивије је на „терену" науке и уметности. Смишљено, дрско и агресивно, екипа титуларних (квази)интелектуалаца већ деценијама успева да протури нерад и недаровитост под плаштом извештачене озбиљности, до те мере да је то малтене обавезан стил домаће културе. Грч се тумачи као достојанство, надувеност је у функцији застрашивања (недостајуће) аргументације, а крута сувопарност постаје синоним квалитета. Ко се не подвргне тој „прича-о-царевом-новом-оделу"-маскаради реално угрожава и свој реноме, и своје изгледе, без обзира на контекст ситуације и времена.

Ако си лежеран ‒ ниси довољно паметан; ако ниси досадан ‒ ниси озбиљан; ако си природан ‒ сигурно си необразован. Те неписане норме уносе, поред осталог, суморност у све ћелије нашег друштва. А на оном степену на коме су блиске истини, искрене и позитивне, те манифестације су или потпуно непримећене, или занемарене.

Постоји збиља једна конгенитална патетична црта нашег човека (коју подводимо под словенску ‒ што је тачно, иако се сувише често понавља), која га рецимо у пијанству нагони да плаче, уместо да се смеје, и која чини да људи (а жене нарочито!) живе пред перманентним апокалиптичким визијама (по моделу Стрине из Домановићевог „Мртвог мора"). Без икакве везе са претенциозном театралношћу, та особина избија на видело у правим стваралачким подухватима да им да понешто и од примитивне трапавости, али увек и једну особену боју.

И у томе можда лежи главна шанса неког могућег националног уметничког стила.