Слика као декорација

Шта је, заправо, слика? Првенствено, само прелепо обојена површина, која нема ништа већу духовну поруку или смисао од неког другог лепог предмета. Она представља усхићење за око, чисто декоративну ствар.

Све археолошке слике које изазивају коментар ‒ „Како необично!", све сентименталне слике које изазивају коментар ‒ „Како тужно!", све историјске слике које изазивају коментар ‒ „Како интересантно!", управо све слике које одмах не пружају такву уметничку радост која вас нагони да ускликнете „Како лепо!" ‒ лоше су слике.

Никада не знамо шта један уметник намерава де уради. Наравно да не знамо. Уметник је стручњак. Све оне поделе на сликаре животиња, сликаре пејзажа, сликаре шкотске стоке у енглеској магли, сликаре коњских трка, сликаре бултеријера... површне су. Ако је човек уметник, може да наслика све.

Циљ уметности је да затитра оним што је највише божанско и највише удаљено, на жицама које стварају мелодију у нашој души; боја је, збиља, сама по себи једно мистично присуство у стварима, а тон има улогу стражара.

Да ли се, према томе, треба залагати за пуку технику? Не, јер све док постоје било какве индиције присутности технике, слика је недовршена. А када је, онда, можемо сматрати довршеном? Онда када нестану сви трагови рада и средстава која су коришћена да би се дошло до резултата.

На комаду занатлија ‒ ткача, грнчара, златара ‒ налазе се трагови њихових руку. Међутим, то са сликаром није случај. То није случај са уметником.

Прави уметник не ствара за публику, а још мање за критику. И заиста ‒ некима би законом требало забранити да пишу о уметности. Штету коју причињавају својим будаластим и неодређеним писањем немогуће је проценити ‒ не наносе је уметнику, већ публици, заслепљујући је за све, сем за једино што треба да јој буде битно у односу на уметника: његово дело.

Уметност не би требало да има осећаја за уметнички рад по себи, већ за његову лепоту, не коментарише се техника, већ само оно на око неприметно. Не би требало да појединац може да слику окарактерише као „добро насликана", већ само да „није насликана".

Која је, стога, разлика између апсолутно декоративне уметности и сликарства? Декоративна уметност свој материјал наглашава; имагинативна га поништава. Таписерија приказује своје нити као део сопствене лепоте; слика поништава своје платно, не показује ништа од њега. Порцелан наглашава своју глазуру; водене боје одбацују хартију, итд.

Слика нема другог значења до сопствене лепоте, нема друге поруке до сопствене радости. То је прва истина и о уметности уопште коју никако не смемо изгубити из вида. Слика је ствар чисто декоративна.